Iznad porodične kuće u selu Taskovići svakog proleće procvetaju zumbuli, oni pravi domaći, ne hibridni, koji najlepše i mirišu. Čitavo brdo poplavi od lepote na radost porodice, komšija pa i pčela.
Prvu lukovicu zumbula Ljubica Dimitrijević, domaćica iz zaplanjskog sela Taskovići zasadila je šezdesetih godina prošlog veka u šljiviku izdan kuće. Vremenom su zumbuli preiuzeli primat i sada su oni osnovna kultura, ali za porodicu Dimitrijević i mnogo više od toga.
– Čuvaju uspomenu na moju majku koja je mnogo volela cveće. Ne postoji kutak u dvorištu gde ona ne bi nešto zasadila. Imao sam sreću da i moja supruga Slavica takođe voli cveće tako da smo zajedno nastavili porodičnu tradiciju – priča nam Dušan Dimitrijević kome u branju nežnih zumbula pomaže prijatelj Zoran Marković.
Slavica je zadužena da vezuje „kitke”, odnosno mirisne buketiće koje sa nestrepljenjem iščekuju niške cvećare.
– Prodajemo kitke „na veliko” po 45 dinara za komad i zadovoljni smo jer uspemo da dopunimo kućni budžet – i dodaje da su bile potrebne godine i čak dve generacije Dimitrijevića da se zasad proširi. Sada nisu potrebna neka ulaganja jedina je briga da se čisti korov. Vremenske prilike ovog proleća im prijaju, tako da su cvetovi krupni i mirisni.
„Prvo je moja pokojna majka posadila dve reda zumbula, a onda je svake godine povećavala. Bio sam još momak i autobusom sam korpe sa zumbulima prevozio do Niša gde sam ih strpljivo prodavao. Sve je bilo mnogo lakše kada sam 1973.godine kupio „škodu” – veli Dušan koji će zasad ostaviti ćerki Bojani i sinu Vladimiru, ali i unucima.
D. Alihodžić
