Уравнотеженији метаболизам биљака
Доста пута је говорено о значају обогаћивања земљишта органском материјом, при чему је посебно наглашавано да добар стајњак облагорођује супстрат у воћњацима. Код тежих земљишта, код којих је веома значајно обезбедити стабилност структурних агрегата и добру дренираност, боље резултате дају делимично згорели стајњак, или делимично компостиран органски материјал, или зеленишно ђубрење, јер се на тај начин у значајној мери смањује запреминска маса, везаност крупних структурних агрегата (грудви) услед велике лепљивости механичке фракције глине, која доминира у механичком саставу земљишта.
Уношењем стајњака повећава се вододржљивост лаких земљишта и аерисаност тешких земљишта, инфилтрација воде у земљиште је знатно бржа. У пролеће се земљиште брже загреје, те је микробиолошка активност већа, минерализација бржа и доступност неопходних биљних хранива већа. Све то доприноси бољем и уједначенијем порасту и развићу у засаду, а као резултат микроклиматских промена смањује се и притисак инокулума различитих патогена и штеточина. Потпуном хумификацијом настали хумати калијума и калцијума обезбеђују високу адсорптивну способност колоидне мицеле, захваљујући чему расте проценат искоришћености унетих хранива и смањује се негативан ефекат по животну средину, односно ризик евентуалног загађења површинских, или подземних вода услед испирања.
Ђубрење је најбоље у пролеће
За разлику од осталог воћа, код кога се уношење стајњака у земљиште препоручује у току јесењих месеци, код малине и купине, добро згорео стајњак (говеђи и овчији) се растура у траке (0,5 m са једне и 0,5 m са друге стране реда шпалира) у рано пролеће, одмах након везивања изданака, а потом заорава или на други начин прекрива земљом.
Нажалост, сточни фонд у нашој земљи је у великом проблему, а самим тим је и обезбеђење квалитетног стајњака за многе произвођаче све теже. Слично је и у свету, па је производња и примена хуминских материја највише растућа у категорији биостимулатора, пре свега због њиховог утицаја на земљиште, биљке и подстицање отпорности на све израженије климатске промене. Поред тога, због кумулативне, и често неконтролисане примене минералних ђубрива и различитих пестицида, као и прилично заступљених киселих земљишта на којима се воће у нашој земљи гаји, постоји потенцијална опасност од контаминације и усвајања широког спектра тешких метала. Изразито штетни метали у већим концентрацијама у земљишту су олово, кадмијум, жива, арсен, хром, никл и други, које биљка може да апсорбује и складишти у плодовима који конзумирањем доспевају у ткиво људи.
Да се то не би десило, бројна истраживања су потврдила да редовном употребом хуминских супстанци долази до смањења апсорпције тешких метала од стране биљака на тај начин што хуминске и фулво киселине формирају комплексе са тешким металима, имобилишу их у земљишту, па коренов систем биљке није у стању да их усваја. Важно је напоменути да хуминске супстанце реагују са металним микронутритијентима, и у зависности од њихове концентрације у земљишту стварају растворљиве или нерастворљиве комплексе, па уколико су земљишта сиромашна у садржају неким елементима, хумати мобилишу хранљиве материје. То се пре свега односи на цинк или манган који су захваљујући формирању растворљивих комплекса постају доступнији биљкама и лакше се асимилирају.
Ово су само неке од позитивних карактеристика употребе хуминских и фулво киселина и због тога производи засновани на овим супстанцама налазе све већу употребу у циљу побољшања карактеристика и биогености земљишта, појачања снаге раста и приноса гајених биљака.
Најпростије објашњење о постанку хуминских киселина је да су то супстанце које су настале разградњом органских материја као што су лишће, гране, животињске излучевине и отпад, као и неки минерали. Ове киселине имају способност да побољшају структуру земљишта, омогућавајући боље задржавање воде и хранљивих материја, а такође делују као хелатни агенси.
Фулво киселине, с друге стране, су мање, растворљивије компоненте које се добијају из хуминских киселина током процеса разлагања.
Велика помоћ код суше
Битна карактеристика ових супстанци је и да се хуминске киселине таложе у киселој средини, док су фулвинске киселине растворљиве у киселој средини. Обе имају једноставнију молекуларну структуру и могу се апсорбовати директно у корен биљке. Као такве, оне могу деловати као носачи, помажући хранљивим материјама да се ефикасније крећу из земље у делове биљке којима су потребни. Оне такође побољшавају способност биљака да издрже стресне ситуације као што су суша и негативна pH реакција земљишта. То је због чињенице да хуминске и фулво киселине имају функционалне групе које делују као депои који држе минералне јоне и спречавају их да реагују једни са другима и тако буду недоступни биљкама. У исто време, ова веза је довољно слаба да се јони по потреби могу ослободити и на тај начин бити искористиви биљним ћелијама.
Бројна истраживања указују да је хуминске и фулво киселине најбоље употребити у време највеће активности корена и да се на тај начин смањују негативни ефекти биотичког или абиотичког стреса код биљака. Такође, употребом хуминских материја се смањује потреба за коришћењем минералних ђубрива, у неким случајевима и за половину од уобичајене количине, што је нарочито значајно у условима великог раста цена на светском тржишту. При томе је потребно нагласити да уколико се примењују хуминске материје, потребно је време да испоље своје ефекте и да се они употребљавају као допуна и не могу у потпуности заменити употребу минералних ђубрива. Често се ови производи рекламирају и као лек и чаробно средство за решавање свакаквих проблема у воћарској (и биљној) производњи, што наравно да не одговара истини!
У јесен увек у сувом стању
Начин и форма примене хуминских материја зависи и од климатских карактеристика подручја у коме се воће гаји, али и годишњег доба у коме желимо да га применимо. Препорука је да се хуминске материје у сувом стању примењују у јесен јер суви производи имају карактеристике спорог отпуштања у земљиште. Због тога их је у континенталним условима, са дугим и влажним зимама боље применити у јесен, а течне супстанце у пролеће и током вегетације због бржег ефекта деловања.
Наравно да је хуминске материје боље превентивно применити, пре него што биљка доживи било који ниво физиолошког стреса који је често невидљив и долази због негативног дејства различитих чинилаца на корен биљке. Потребно је знати и то да је ефекат примене ових материја већи када услови у којима биљке функционишу нису идеални; као што је суво земљиште, мали садржај органске материје и неповољан однос хранљивих елемената у њему. Шта више, применом хуминских материја у условима вишка органске материје и хранљивих елемената неће доћи до побољшања кондиционог стања биљака или чак може доћи до појаве антагонизма и других негативности у функционисању биљке.
Имајући све ово у виду, долази се до закључка да су хуминске материје, у условима све већег осиромашења земљишта у органској материји, све значајнији чинилац одржања његове плодности, али и свеукупног унапређења воћарске производње. Њиховом применом од почетка гајења, добијају се биљке прилагођеније све израженијим неповољним климатским екстремима, нарочито суши. Највећи утицај хуминских материја огледа се у уравнотеженијем метаболизму биљака, нарочито у фенофазама цветања, заметања плодова и њиховог интензивног пораста. Биљке третиране хуминским материјама су отпорније, а код њих је мање изражена појава одбацивања плодова, не само током нормалног, код највећег броја биљних врста, јунског отпадања плодова, већ и током трајања физиолошког стреса када је одбацивање плодова израженије. Такође, биљке третиране хуминским материјама су отпорније на болести и штеточине, нарочито када се оне примене превентивно.
Највећа ефикасност се постиже фертигацијом
Највећа ефикасност употребом хуминских супстанци се постиже код воћних врста и код повртарских култура. Када су у питању воћне врсте, примена хуминских материја се мора прилагодити фенолошким стадијумима годишњег циклуса раста и развоја. Већ је речено да је најбоље време за примену ових материја у време највеће активности корена, углавном у пролеће и који су повезани са цветањем, заметањем плодова и после бербе, када долази до акумулације резерви и диференцијације генеративног потенцијала који ће следеће године бити род. При томе се мора знати да уколико желимо да унапредимо физичка својства земљишта, предност треба дати хуминским киселинама, а ако хоћемо да подстакнемо апсорпцију хранљивих материја из земљишта онда треба користити фулво киселине, јер су оне мањи молекули са већом покретљивошћу.
Најбоље је да се хуминске материје примењују фертигацијом јер им је на тај начин боља доступност корену, а такође им је и усвајање веће. То се објашњава чињеницом да су ове супстанце органске материје и да додате заједно са водом одмах почињу реакцију и интеракцију са земљишним микороорганизмима, што ће се све завршити разградњом, који је део природног циклуса хумуса у земљишту и на тај начин ће се остварити пун ефекат њихове примене. Из тог разлога је потребно извршити неколико третмана током вегетације и то у различитим фенофазама раста и развоја воћке током вегетационог циклуса. Примена хуминских материја заједно са водом се оправдава чињеницом да се њиховом фолијарном употребом нису активирали сви механизми као у случају фертигације. Један од најочитијих примера ове тврдње је да у случају фолијарне примене изостаје ефекат стварања апсцисинске киселине, а која настаје као одговор биљке на абиотички стрес и регулацију раста и развоја биљака. Управо тај ефекат је највише изражен када се хуминске материје примењују у зони корена и када долази до повећања концентрације ове киселине. Иначе, повишена концентрација апсцисинске киселине неопходна је за затварање стома и повећање толеранције биљака на физиолошку сушу.
Пише: др Александар Лепосавић
