NOVIM ZASADIMA NE PRIJA KRČEVINA STARIH VOĆNJAKA
Da li je uputno ponovo saditi voće na istoj parceli i na istom mestu na kojem je prethodno već bio voćnjak? Ovo pitanje nam proizvođači često postavljaju. Iskustva kod nas i u svetu različita su, ali su neki, najčešći problemi slični.
Na novoformiranim plantažama na površinama na kojima su već bili voćnjaci često se javljaju slabija snaga rasta, neravnomeran razvoj, sušenje pojedinih biljaka, delova ili, u najgorem slučaju, celih zasada. Podsađivanje predstavlja i svojevrstan test upornosti, jer je specifično po mnogo čemu, a pojedine voćne vrste i sorte u okviru vrste sklonije su problemima prilikom ponovne sadnje na istom mestu.
Greške proizvođača jagoda u Guči i Bačkoj Palanci
Preporučujemo da se na iskrčenim površinama ne zasnivaju novi voćnjaci od tri do pet godina, kako bismo imali vremena da odstranimo preostale ostatke korenja i štetočina. Takođe, tokom ovog perioda u potpunosti bi trebalo da se razgrade i neutralizuju toksične izlučevine korena biljaka koje su na tom zemljištu ranije rasle. Pokazalo se da novi zasad bolje napreduje na površinama na kojima je period odmora trajao najmanje četiri godine, jer zemljište postaje najsličnije onom na plantažama zasnovanim na takozvanim devičanskim zemljištima, na kojima se voće ranije nikada nije gajilo.
Skraćenje vremena potrebnog za odmor zemljišta je moguće ukoliko se planira uzgajanje druge voćne vrste ili korišćenje druge podloge, po mogućstvu veće bujnosti. Čak i tada poželjno je da period odmora nije kraći od 3 godine. U međuvremenu, najbolje je da se na zemljištu koje se odmara gaje ratarske ili povrtarske kulture, i to vreme iskoristi za popravku fizičkih i hemijskih karakteristika tog zemljišta.
Dešava se da voćari za to ne znaju, ili da ne haju, pa rizikuju. Najčešće se za nove zasade na površinama korišćenim za voćarsku proizvodnju odlučuju proizvođači jagodastog voća. Sveži su primeri u nekim zasadima jagode u Zapadnoj Srbiji, u okolini Guče, i u Vojvodini, u okolini Bačke Palanke, ali i maline, kupine i borovnice na različitim lokalitetima. Tu se već javljaju problemi tipični za „zamor zemljišta“ i skupim novim zasadima prete gubici.
To čine i drugi voćari koji imaju instalirane sisteme za zalivanje i postavljene protivgradne mreže. U želji da iskoriste postojeću infrastrukturu, oni nanovo, na istom mestu sade jabuke, kruške, šljive i trešnje, a da se nisu dovoljno informisali o riziku i mogućem propadanju plantaža.
Ulaganja koja se ne isplate
Interesovanje za obnavljanje zasada voća veće je u oblastima u kojima se ono tradicionalno gaji, kako zbog tržišta, tako i zbog zastarevanja plantaža. Proizvođači jagoda, povrh svega, suočeni su sa dinamičnim izmenama sortimenta i izloženi kampanjama za zamenu sorti. Važno je da znamo da prodavci sadnog materijala ponekad neopravdano insistiraju na izmeni sortimenta. Proizvođači pristaju na promenu i zbog činjenice da opada tražnja za sortama koje se tradicionalno gaje kod nas. Napadni marketing za promenu sortimenta srećemo i kod maline, kupine, visokožbunaste borovnice i drugih voćnih vrsta, a preporučuje se svašta, pa i sorte i podloge koje nisu dovoljno ispitane ni u zemljama u kojima su stvorene.
I zbog toga treba biti posebno oprezan prilikom odluke o zasnivanju novih zasada, iako je ponovna sadnja voćnjaka na isto mesto uvek izazov za proizvođače. Najčešće se suočavaju sa slabom snagom rasta, nedostatakom ili nemogućnošću usvajanja hranljivih elemenata, lošim razvojem i odumiranjem korenovog sistema, smanjenjem prinosa ili njegovog potpunog izostanka. Ponovna sadnja voćaka na isto mesto često utiče i na smanjenje eksploatacionog veka zasada, što sve zajedno dovodi do toga da novozasnovana plantaža bude ekonomski neisplativa.
Problem ponovne sadnje – podsađivanja nije spečifičan samo za voćne, već i za druge biljne vrste koje se gaje u monokulturi. Njegova učestalost i pogubnost posledica zavise od oblasti u kojima se proizvodnja obavlja, od tipa zemljišta, voćne vrste, nivoa primenjene agrotehnike i mnogih, još uvek nedovoljno istraženih činilaca. Značajno je sveobuhvatno sagledavanje problema, te u analizu treba uključiti pojavu zajedničkih bolesti i štetočina, od kojih su najznačajnije gljive, bakterije, aktinomicete, nematode ili insekti, što sve spada u grupu biotičkih faktora. Pod lupom moraju biti i abiotički faktori – pogoršanje fizičkih karakteristika zemljišta, nagomilavanje toksičnih produkata organske degradacije, hemijske promene i nedostupnost određenih elemenata uzrokovana monokulturom, viškom ili nedostatkom vlage, nakupljanjem teških metala, niskim ili visokim pH vrednostima ili drugim problemima supstrata u kojem se voće gaji.
Zamor zemljišta poguban za vinovu lozu
Ispitujući uticaj sadnje vinove loze nakon krčenja starih zasada, neki istraživači u Kaliforniji definisali su ovaj problem, ukazujući na četiri međusobno povezana faktora. Prvi faktor je efekat odbacivanja, odnosno neprimanja koji je specifičan za svaku biljnu vrstu gajenu u monokulturi bez odmora ili plodoreda. Drugi faktor su fizički i hemijski problemi u zemljištu, treći – nagomilavanje zajedničkih bolesti i štetočina, dok se četvrti faktor odnosi na mogućnost i početak usvajanja hranljivih materija. Pravilo je da se efekti odbacivanja i nutritivnih faktora pojavljuju u prvim godinama, dok se ostali javljaju u bilo koje vreme, obično u kasnijim godinama gajenja voća.
Kada se obuhvate svi ovi podaci, jasno je da je veoma teško odrediti primarni uzrok ili dominantni faktor problema kod sadnje voća na mestu prethodno sklonjenog voćnjaka. Problem će se javiti zbog međusobnog delovanja više faktora, čiji će štetni efekti na biljke biti kumulativni. Iz tog razloga, a u zavisnosti od porekla ili uzroka problema, primenjuju se različite mere kontrole i njihove kombinacije.
Rast i razvoj voćaka u zamorenom zemljištu prestaje znatno ranije od voćaka posađenih u nekorišćenom zemljištu ili na onom gde su rasle neke povrtne vrste, odnosno, na parcelama koje su pravilno pripremljene i obogaćene dovoljnom količinom kvalitetnog organskog đubriva. Zadovoljavajući porast postižu i biljke na površinama koje su tretirane odgovarajućim hemijskim sredstvima.
Ono što se na prvi pogled ne vidi, a od čega zavisi celokupni rast i razvoj biljke jeste korenov sistem, koji na zamorenom zemljištu pokazuje smeđe i tamne nekroze korena, praćene odumiranjem dela ili celokupne korenske mase. Oštećen i slabo razvijen koren nema dovoljan kapacitet da usvaja vodu i mineralne materije zbog čega se biljka slabije hrani, te slabi i zaostaje u rastu. Čak i da ne dođe do propadanja cele biljke s oštećenim korenom, diferencijacija vegetativnih pupoljaka u generativne, odnosno pupoljke koji treba da daju rod, nedovoljna je pa su takve biljke po pravilu slabije rodnosti.
Heljda najbolji čistač zemljišta
Odmaranje zemljišta, čija dužina trajanja zavisi od potreba svake voćne vrste, mera je koja omogućava bezbednu sadnju. Ovaj period može kod nekih vrsta dostići i do 20 godina, iako je kod nas odmaranje od 4 godine za najveći broj voćnih vrsta sasvim dovoljno.
Ukoliko se proizvođač ipak odluči na sadnju voćnjaka na prethodno korišćenom zemljištu, preporučuje se obrada zemljišta u više navrata i njegovo obogaćivanje dovoljnim količinama kvalitetnog organskog đubriva. Najveći broj proizvođača zna da je najbolje đubrivo dobro zgoreli stajnjak, kojeg, nažalost, imamo sve manje. Dobri rezultati postižu se i setvom biljaka za zelenišno đubrenje, a najbolji rezultati u dezinfekciji zemljišta dobijaju se setvom strnina, od kojih je najdelotvornija heljda. Ukoliko je stari voćnjak iskrčen u proleće ili u ranim letnjim mesecima, setvom heljde na planiranu površinu se za kratko vreme postiže odgovarajuća gustina sklopa kojom se deluje na sprečavanje razvoja najotpornijih korova, ali i dezinfekcija supstrata.
Setvena norma iznosi 80 do 100 kg/ha semena heljde, ako se ovo žito seje do polovine maja. Količina semena heljde za setvu se povećava u kasnijim rokovima. Korenske izlučevine ove strnine su moćno sredstvo protiv patogena, efikasno razgrađuju ostatke starog korena u zemljištu, a zbog toga što se heljda uspešno takmiči s korovom, zemljište u dugom periodu ostaje čisto. Heljda se tarupira i zaorava u fenofazi cvetanja, čime se znatno skraćuje period odmaranja zemljišta.
Sunce umesto hemije
Tretman pregrejanom vodom ili upotreba plamena prilikom freziranja površina se kod nas još uvek ne primenjuju, zbog teškoća u primeni na terenu. Ono što zavređuje pažnju i što je tehnički i materijalno izvodljivije u našim uslovima, je solarizacija površina namenjenih za sadnju. Ova mera se izvodi u mesecima s višim temperaturama, tako što se zemljište pokrije tamnom polietilenskom folijom koja apsorbuje sunčevu toplotu. Treba je ostaviti 4 do 6 nedelja, što zavisi od vremenskih prilika i jačine sunčeve toplote. Ova metoda eliminiše patogene i korov, a neuporedivo je „ekološkija” u odnosu na primenu hemije i veoma se uspešno koristi prilikom pripreme zemljišta za sadnju voća i drugih biljnih vrsta.
Ostale metode koje se koriste, s više ili manje uspeha, jesu zamena zemljišta onim donetim sa druge parcele, ispiranje zemljišta, pojačano unošenje hraniva, pre svega fosfornih đubriva. Sve ovo može u izvesnoj meri umanjiti, ali ne i sprečiti probleme.
Kod koštičavog voća preporučuje se korišćenje herbicida tokom vegetacije, a pre krčenja voćnjaka. Na taj način se izaziva odumiranje korena i njegova razgradnja, dok se period čekanja na sadnju novog voćnjaka skraćuje na 18 meseci. Za jabučasto voće preporuka je da se koriste različite podloge, pre svega one s većom snagom rasta, čime se u velikoj meri može prevazići problem slabijeg razvoja novoposađenih biljaka.
Puno nepoznanica i za stručnjake
Problemi koji se javljaju prilikom korišćenja zamorenih zemljišta kompleksni su, veoma često nespecifični i mogu dovesti u zabludu čak i iskusnije stručnjake i proizvođače. Simptomi se uglavnom primećuju na nadzemnom delu, što se ogleda kroz slabi razvoj, posebno prvih godina po sadnji. Najčešće se uočavaju kroz manje obrazovanje vegetativnih tačaka rasta, kraće internodije i sitnije listove. U nekim slučajevima javlja se intenzivna hloroza listova, veliki deficit lisne mase, ali veoma retko dolazi do sušenja i uginjavanja biljke.
Fumigacija: prednosti i mane
Iako se kod nas retko primenjuje, u nekim zemljama fumigacija je najčešće korišćena metoda za skraćenje perioda odmaranja zemljišta i njegovu dezinfekciju. Potrebno je znati da fumigacija u najvećoj meri smanjuje patogene i štetočine u zoni korena i okolnom zemljištu. Negativna strana ovog postupka je u tome što ova sredstva izazivaju velike promene u supstratu, jer eliminišu i druge organizme koji bi mogli da pospeše procese prijema i rasta biljaka. Takođe, problem je u tome što su ova sredstva veoma skupa i malo ih je registrovanih na našem tržištu.
Piše: dr Aleksandar Leposavić
