Тритикале је хибрид пшенице и ражи који се у свету настао и гаји се од 1969. године. Годишње се у свету сеје на преко 4 милиона хектара, са којих се пожње око 17 милиона тона зрна. Добривоје Поповић, инжењер пољопривреде и дугогодишњи саветник за ратарство из Крагујевца, каже да је то житарица будућности.
„Савремене сорте су изузетно отпорне на патогене, добро подносе сушу и ниске температуре. Успевају на сиромашним земљиштима. Оптимални рок сетве је половина октобра, али је толерантан на рокове. Обрада земље је иста као за пшеницу. Али, боље презимљава од пшенице и боље подноси нагло отапање снега и појаву ледене коре. Интензивно се бокори, има убрзани пролећни пораст, због чега нема корова. Сеје се на дубину од 3 до 6 центиметара. Има изузетно активан ензим алфоамилазу, који служи за хидролизу скроба, па га не треба вештачку додавати, као код кукуруза. Због свих предности сматрам је биљком будућности“, каже дипл.инж. Добривоје Поповић.
У Шумадији се тритикале сваке године сеје на око 2.000 хектара, од укупно 23.000 хектара ратарских ораница. Србија се према подацима ФАО у 2014. години нашла на високом 18. месту по производњи тритикалеа, који је тада пожњевен са 22.000 хектара, а од тада се тај број удвостручио.
„Значајно повећање ораница под тритикалеом у Србији дошло је после појаве домаћих сорти. У Центру за стрна жита из Крагујевца настале су неке од најпознатијих сорти. Просечан принос по хектару је од 7,5 до 8 тона. Има велики потенцијал родности, користи се и за људски и за сточну храну, и има велику хранљиву вредност. Зелена маса се користи као сено или за силажу. Прерадом се добија биоетанол, користи се у индустрији алкохолних пића и пива, за прављење брашна“, наводи Поповић.
Брашно од тритикалеа за људску исхрану слабијег је квалитета од пшеничног, али производи попут тестенина су хранљивији. Поповић додаје да га је најбоље користити у размери 30 према 70 са пшеничним брашном.
Текст и фото: Биљана Ненковић
