MARINKOVIĆI IZ GADŽINOG HANA DVE DECENIJE GAJE JAGODE
Maj se na niškoj pijaci već 20 godina prepoznaje po prvim jagodama koje iz Gadžinog Hana donesu kupcima Marinkovići, Milka i Božidar. Počeli su da ih gaje daleke 2004. godine, kada su oboje ostali bez posla nakon što je propala lokalna zemljoradnička zadruga. Uspeli su da prežive teške godine i da od jagoda ne odustanu iako su, kako tvrde, sve manje isplative.
U savremenim plastenicima na površini do 50 ari gaje sortu kleri koja se pokazala izuzetno izdašnom i otpornom. Božidar kaže da imaju ustaljen rod od 400 grama po korenu.
Prve jagode nema ko da plati
– Oduvek robu iznosimo na pijacu i sami je prodajemo. Cenu smo za ovih 20 godina povećali 10 posto, ali su nam troškovi porasli 100 posto. To je i razlog zašto su sinovi odustali da se ovim bave i našli sebi poslove u Nišu – kaže Božidar.
Priseća se i boljih vremena kada je verovao da će jagoda osigurati budućnost njegovoj porodici:
– Takva je poljoprivreda, ohrabri čoveka na početku, misli da će biti sve bolje, ali početnička sreća bude samo to što joj ime kaže. Stagnira se, onda zarada bude minimum, pa nula. Ispada da, što više ulažeš, sve si više na gubitku. Ali, mi ne odustajemo dok nas snaga drži i jedino možemo da se uzdamo da će nas zdravlje poslužiti.
Prve jagode u sezoni beru i najvišu cenu. Božidar koji za ovu situaciju najmanje krivi svoje kupce, koji su zadovoljni robom, ali često nemaju para da deci priušte prve jagode.
– Mogao bih i ja da proizvedem jagode u februaru, ali kome da ih prodajem po 800 dinara? Priča se o organskoj proizvodnji koja je još skuplja i zato se nikada nisam usudio da krenem sa tim – kaže naš sagovornik kome prva cena jagoda bude 600 dinara, već sutradan prodaje ih za 500 dinara i tako cena pada, a treba obezbediti obrtna sredstva za narednu sezonu.
Zaplanje nekad kao danas Srbija
Agronom u osmoj deceniji Božidar ništa ne prepušta slučaju. Plastenici su veoma uredni, a biljke zdrave, redovno se sporovode mere zaštite i prihrane. Počinje od januara sa mehaničkim čišćenjem osušenih listova i korova, onda sledi zaštita od insekata, plesni, grinja, pa prihrana – jer jagoda je kao čovek, mora da se hrani.
– Veliki je problem radna snaga i ponekad smo baš ucenjeni. Obično po satu plaćamo 300 dinara, ali kada zaškripi tokom berbe bude i 500 dinara sat. Ovaj kraj ostaje bez ljudi, a samim tim i bez radne snage. Pomažu i sinovi, kad god mogu, ali oni imaju svoje obaveze – veli Božidar.
Sa setom se seća vremena kada se samo u Zaplanju proizvodilo jagoda koliko danas u celoj Srbiji:
– Na dnevnom nivou naša zadruga otkupljivala je po 5 do 6 vagona jagoda koje smo prodavali hladnjačama u Nišu, Merošini, Bojniku i Džervinu. Zamislite 34 sela u kojima je svaka kuća imala barem po 10 ari pod jagodama. Davali smo im besplatno živiće, a imali smo i dobre kredite za mehanizaciju tako da su u robi otplaćivali traktore i sve što im je bilo potrebno.
Piše: Daliborka Alihodžić
