Zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju. Naši preci, svesni da ne mogu sve sami i da su udruženi jači i pred kupcima, i pred državom, ujedinjavali su se u seoske zadruge koje su bile nosioci proizvodnje, života i napretka. Od tih starih, nasleđenih zadruga opstale su zadruga u Azanji stara 128 godina, a zadruga koju vodi Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije, traje već 127 godina. Govorio je o zadrugarstvu za „Dobro jutro“.
Piše: Zorica Dragojević
U Srbiji zadrugarstvo postoji od davnina, i to na različite načine. Ljudi se udružuju kao poljoprivrednici, zanatlije, voćari, povrtari. To je najlakši način, možda i najbrži, da se dođe do krajnjeg potrošača. Tako se najbrže dolazi i do finansijske dobiti – rekao je Mihailović, dodavši da je razlika u zadrugama i u potražnji u zavisnosti od teritorije na kojoj se nalaze.
Konkurišu za traktore, destilerije, hladnjače
– Može se reći da su današnje zadruge tematske – objašnjava – da u jednom kraju u kom ima više voća to bude voćarska, gde su stočari – stočarska, povrtari – povrtarska. To dovodi i do različitosti potražnje na konkursima za finansiranje. Severna Srbija i Vojvodina najviše konkurišu za traktore, centralni deo Srbije za destilerije, jug Srbije za hladnjače.
To je neka podela i to je blaga rejonicazija koja je značajna za zadruge. Potrebno je da zaživi znanje i udruživanje u zadruge ,i tu je naša šansa. Usitnjenost nije dobra, jer pojedinac ne zna onoliko koliko zna više ljudi, a udruženi na ekonomskim principima mogu da doprinesu poboljšanju stanja u svojoj oblasti. Zbog toga, po rečima Mihailovića, moramo poznavati stanje na terenu i znati šta je potrebno da bi zadruge opstale i da bi podstakle razvoj poljoprivrede i sela.
– Videli smo da se neke zadruge dobro organizuju, nebitno da li specijalizovane za voće ili za povrće, pa ta njihova iskustva prenosimo na druge proizvođače koji žele da se udruže. Znanje je najvažnije i to nam uvek fali.
Moramo sačuvati institute
U Zadružnom savezu vlada mišljenje da agrarna politika mora, na prvom mestu, da se zasniva na znanju. Zato su uvek okrenuti fakultetima i institutima koji su ključni faktori napretka poljoprivrede.
Moramo sačuvati institute – ističe Nikola Mihailović – jer tu je znanje, bogatstvo naše zemlje i zamajac razvoja. Na drugom mestu je udruživanje i zato promovišemo zadruge. Zadružni savez koji ja vodim star je 127 godina, zadruga u Azanji postoji 128 godina s više ili manje problema. Kada smo donosili Zakon o zadrugama, govorili su nam da prihvatimo sve što je dobro u Evropi, a primenjivo je na našoj teritoriji. Ne znam koliko su sva njihova iskustva primenjiva kod nas, ali postojanje samih zadruga je najzahvalniji oblik organizovanja malih proizvođača. Koliko su bitne, govori i njihov nemali broj u Srbiji.
Danas imamo preko hiljadu novih zadruga, a od toga je 71 posto zemljoradničkih. U tom nekom petogodišnjem preseku interesantna je 2019. godina, kada su formirane 304 nove zadruge. Od svih tih brojnih zadruga neki kvalitet svakako može i mora da se izvuče
Pored zadruga, dodaje Mihailović, bitna su i manja ekonomska udruživanja. To je i jedan od budućih vidova zadrugarstva. Nekoliko manjih ekonomskih udruživanja lakše je udružiti u veću zadrutu.
– Na sreću, ljudi su počeli da se udružuju pa prave skladišne i preradne kapacitete u zajedničkom vlasništvu. Tu ima više modela. Imamo i tačne podatke što se tiče obojenog voća, gde su se proizvođači udružili na ekonomskim principima, jer na nekim mestima sam video da se udružuju na demagoškim i političkim, što je u startu osuđeno na propast. Svako ko je zainteresovan za udruživanje na ekonomskim principima može da nam se obrati i da ga odvedemo do određene zadruge, da vidi kako to izgleda. Imaju i oni problema, ali udruženi lakše to prevaziđu – zaključio je predsednik Zadružnog saveza Srbije Nikola Mihailović.
U službi napretka
U Srbiji je veliki broj proizvođača maline, ali je malo potrošača. Po mišljenju Nikole Mihailovića, neke druge vrste voća su znatno zastupljenije na našim trpezama. Nemamo naviku da jedemo maline, iako su slasne i mirisne i prebogate zdravim sastojcima. Mi jesmo veliki proizvođači maline, ali ne i konzumenti. Neke druge vrste voća su zastupljenije, mada ima pomaka i po pitanju maline i na tome treba raditi u medijima i u školama.
Jedino što meni kao zadrugaru nije jasno kod malinara je to oko proizvođačkih organizacija. Koja je pravna forma kod proizvođačkih organizacija? Mi imamo tačno zakonski formulisano da li je nešto d.o.o, zadruga, udruženje i ne znam koja će forma biti tih proizvođačkih organizacija malinara u budućnosti. Moramo svakako odabrati način organizovanja koji će najbolje služiti primeni i razvoju novih tehnologija, povećanju prinosa, razvoju prerade i većem prisustvu na domaćem i svetskom tržištu.
