Domaći začin od povrća koje ste sami proizveli u svojoj bašti, puno je zdraviji od kupovnog. Nije ga teško ni napraviti. Pokušajte, nećete se pokajati. Uz ovaj začin vaša supa i čorba dobiće posebnu aromu, a vi će te uživati.
Gotovo da nema kuće koja nema neki „bio“ začin kupljen u prodavnici. Takvi začini imaju specifičan ukus i jelima daju posebnu aromu koju većina nas voli, ali u sadržaju kupljene kesice najmanje je povrća. To pokazuju i ozbiljne naučne analize koje godinama unazad upozoravaju na njihovu štetnost po zdravlje. Kupovni začini u sebi imaju veliki procenat soli, čak do 50 posto, a puni su i aditiva i pojačivača ukusa. Među njima je najzastupljeniji natrijum glutaminat (sa oznakom E621) koji čini oko 15 posto sadržaja jedne kesice kupljenog začina, i jedan je od razloga zašto trudnice ne bi smele da koriste ovaj proizvod. Njegovo konzumiranje može da dovde do ozbiljnih napada bronhijalne astme, a takođe može prouzrokovati migrenu i uzročnik je Ajchajmerove bolesti. „Na lošem glasu“ su i drugi aditivi, a pre svega oni koji se industrijskim začinima dodaju kako bi im se produžio rok trajanja.
S duge strane, domaći začin koji možete da proizvedete od povrća iz svoje bašte pun je hranjivih materija i vitamina. Milan Glavonjić iz Bistrice na Limu, godinama pravi domaće začine od povće koje je sam odgajio. Za tu potrebu u pomoćnom objektu kraj kuće konstruisao je manju sušaru, u kojoj pored povrća suši i voće, za sebe i prijatelje, a nešto i proda. Prema njegovim rečima za kilogram domaćeg začina potrebno je šest do sedam kilograma svežeg povrća, a kada je godina kišna, i koji kilogram više.
-Začine pravim isključivo od povrća koje sam proizvedim u svojoj bašti na potpuno organski način. Osim povrća i malo soli moj začin nema drugih dodataka, pa od kako ga koristim u ishrani rešio sam se mnogih zdravstvenih tegoba a i više uživam u hrani koja mi sada ima svoj prirodan ukus- kaže Glavonjić.
Za proizvodnju domaćeg začina mogu se koristiti razne vrste povrća i začinskog bilja. Bitno je da njegov „put“ od bašte do sušare bude što kraći, kako bi povrće zadržalo prirodnu boju i svežinu . Kako bi se ubrzao proces sušenja , povrće treba najpre oprati i očistiti a potom iseckati na sitne komade ili izrendati. Nakon sušenja povrća se dodatno samelje i izmeša, i doda mu se malo soli, a potom se pakuje u tegle u kojima može dugo da se čuva.
-Za ovaj recept, potrebni su vam šargarepa, paštrnjak (odnosno paškanat, kako ga negde zovu), peršun korenaš i celer, od čega šargarepa čini 40, a paštrnjak 20 do 30 procenata smese. U smesu se obavezno doda i sitno iseckan poluosušeni list peršuna i šargarepe, a dodaju se i kurkuma i kari kao prirodni pojačivači ukusa. Tu je i so, najbolje morska, ali nje ne sme biti više od 20 posto u odnosu na ukupnu količinu osušenog povrća– kaže Glavonjić.
Osim što za njegovu pripremu treba dosta vremena, domaći začin ima i „jaču cenu“, pa se mnogi ipak odlučuju za nešto jeftiniju industrijsku varijantu, pravdajući to ukusom na koji su navikli. Međutim, oni koji su bar jednom probali hranu začinjenu domaćim začinom ne misle tako.
-Kada se podvuče crta i sve uračuna, kilogram domaćeg začina košta minimum 1.400 dinara, što nije mnogo jer za taj novac dobijate potpuno organski proizvod. Industrijski začin jeste jeftiniji, ali u tom slučaju kupujete, što bi rekli, „mačku u džaku“. Primera radi, u teglu iste zapremine, količinski može da stane duplo manje domaćeg nego kupovnog začina, jer je kupovni začin pun soli pa je zato i teži, a o štetnosti soli suvišno je govoriti – priča Glavonjić.
Ko nema sušilicu za hranu, domaći začin može pripremiti i u kućnim uslovima, u rerni električnog šporeta. U tom slučaju, da bi ste dobili 200 grama začina potrebno vam je oko 1,2 kilograma svežeg povrća, a recepti su razni. Za jedan od njih, koji predlažemo, potrebne su tri srednje šargarepe, dva srednja korena peršuna, pola korena celera, pola glavice crnog luka, dva režnja belog luka, dve kašike peršunovog lišća, dve kašike morske soli, jedna mala kašika selena, pola kašike šećera u prahu, jedna mala kašika organskog kukuruznog skrob, jedan lovorov list i jedna mala kašika kurkume.
-Tepsiju prekrijte masnim papirom i na njega stavite iseckano povrće, u što tanjem sloju. Povrće se potom suši u rerni od 10 do 12 sati, na temperaturi od 70 stepeni, ali dok traje sušenje rerna treba da bude blago otvorena. Nakon sušenja povrće treba dodatno usitniti na blenderu ili nekom sličnom kućnom aparatu. Na kraju dodajte so i kukuruzni skrob
koji će vam pomoći da vaš začin duže traje, a sprečiće i nakupljanje grudvica. U smesu se dodaje i šećer u prahu, koji služi kao pojačivač ukusa i puno je zdraviji od raznih aditiva koji se nalaze u većini najpoznatijih kupovnih začina- savetuju iskusne domaćice.
Željko Dulanović
