Porto se uopšteno deli u dve različite kategorije:
-arhivski (engl. vintage) – čini tek 2 odsto ukupne proizvodnje porto vina. Kratko sazreva u buradima, a mnogo duže u bocama. Prema zakonu, arhivski porto mora da se flašira između 1. jula druge godine posle berbe i 30. jula treće godine od berbe. Pojednostavljeno, mora se flaširati dve godine posle berbe;
-drveni – porto vina koja sazrevaju u buradima nekoliko godina pre flaširanja i puštanja u promet. Ovde spadaju beli, rubinski (ruby) i zlatni (tawny). Takođe, pripadaju im i kasno flaširan arhivski porto (Late Bottled Vintage, LBV) i Colheita porto.
Arhivski (vintage) porto napravljen je od grožđa od jedne berbe, kada je godina naročito dobra – kada su proizvođači zadovoljni berbom, proglase da je godina vintage, što se ne dešava više od tri puta u deceniji, a često i ređe. Važi za najbolju i najskuplju vrstu. Flašira se rano, posle dve godine u buretu, tako da zauvek zadrži tamnocrvenu boju i bogat voćni ukus. Prosečno odleži u podrumima tri do četiri decenije pre puštanja u promet.
Većina arhivskih porto vina proizvedena je od grožđa iz nekoliko različitih vinograda – jedan se odabire za osnovu, drugi za stil, a treći za buke. To je sličan postupak kao i u slučaju proizvodnje šampanjca, a ključ je u mešanju različitih sastojaka za stvaranje sinergijske celine. Izuzetak od ovog pravila je vinarija „Quinta do Noval“, koja proizvodi svoj arhivski porto iz jednog vinograda. Ranije po tradiciji, na arhivski porto nisu se lepile nalepnice, već su se šablonima i belom masnom farbom ispisivali marka i godište. Ovaj trend je opstao samo kod nekolicine proizvođača. Vino koje je provelo dovoljno vremena u boci ima aromu čokolade, kakaoa, kafe, duvana, cimeta, bibera, šumskog crvenog voća…
Međutim, arhivski porto ima i svojih mana, koje se uglavnom tiču proizvođača – vino sazreva u boci, bez dodira s vazduhom, i zato mu treba mnogo vremena da dostigne vrhnuac kvaliteta. Zatim, u njoj se tokom sazrevanja stvara talog, te se ona mora okretati makar jednom godišnje. Otuda na grliću starih boca bela mrlja – jedne godine okrenuta je nagore, a druge nadole. Ukoliko se njom prežustro rukuje, talog se odlama i crne pahuljice plivaju po vinu, te ono mora da se filtrira pre upotrebe. Ovaj porto u najvećem broju slučajeva neophodno je dekantirati, tj. pretočiti u bocu za služenje pre konzumiranja.
Colheita porto je zapravo zlatni porto iz jedne berbe, npr. iz 1963. i nije pravi arhivski. Zbog toga je za ovaj tip vina strogo zabranjeno upotrebljavati naziv arhivski na etiketi, da bi se izbegla zabuna. Ne flašira se pre najmanje sedam godina odležavanja u buradima, jer se time osigurava kvalitet zlatnog porta. Tako, npr, Colheita porto iz 1963. može da se flašira 1982, 1992. ili 1995, a sve zavisi od vinara koji odlučuje kada je vino spremno za tržište. Zbog toga, Colheita porto uvek ima dva datuma na etiketi – godinu berbe i godinu flaširanja.
Crusted porto je vino iz dobre, ali ne vintidž godine, koje je imalo isti tretman kao i arhivski. Važi za malo jeftiniju vrstu.
Kasno flaširan arhivski porto (Late Bottled Vintage, LBV) je posebna vrsta koja odleži u buretu četiri do šest godina, da još malo sazri. Pojavio se radi zadovoljavanja potrebe tržišta za arhivskim porto vinima. Napravljen je od jedne berbe i po svemu je izrađen kao pravi arhivski porto, osim jedne temeljne razlike – umesto da dozreva u bocama dve godine posle berbe, LBV se flašira posle najmanje četiri, a maksimalno posle šest godina zrenja u buradima. Stoga se oba datuma, berbe i flaširanja, moraju navesti na etiketi.
Bottle Matured porto je vino kategorije LBV ili Crusted porto koji je sazrevao u boci makar tri godine. Stoga se i kod njega nailazi na talog u boci.
Beli porto pravi se samo od belog grožđa i jedini je kod kojeg postoje razlike u slatkoći. Postoje suvi, polusuvi i slatki. Suvi tip je relativno nov u istoriji porta, ali je popularan u Portugalu, gde se pije pre večere kao aperitiv, rashlađen. Tradicionalniji slatki tip popularan je u Francuskoj i Švedskoj. Kod oba kasnije odležavanje u bocama ne rezultira nikakvim poboljšanjem.
Rubinski porto (ruby) je najnoviji tip. Pošto ima malo dodira s drvetom i vazduhom, ovaj porto zadržava voćni, sladak ukus. Flašira se mlad i ostaje da zri u boci. Konzumira se lagano, ohlađen kao aperitiv leti, ili uz krišku limuna po engleskim pabovima. Često se koristi kao podloga za deserte, poput svežih krušaka.
Zlatni porto (tawny) je zreliji i lakši tip u odnosu na rubinski. Najčešće se proizvodi kupažom različitih odstajalih porto vina iz raznih godina, jer se u bure stalno doliva novo vino – staro isparava oko 5 odsto godišnje. Za taj gubitak se kaže – popio ga đavo. Odležava u manjim buradima i time gubi na slatkoći i svežini arome. Vremenom crveni porto gubi boju, a beli je dobija, te se spektar kreće od nijansi meda i ćilibara, do viskija ili konjaka. Ukoliko je reč o vrstama Single Harvest (jedna berba) ili Colheita, nema dolivanja. Ako na boci nije naznačena godina berbe, radi se o portu koji je u hrastovoj buradi proveo ne manje od sedam godina. Što stariji – to bolji, i skuplji. Tipovi zlatnog porta su i Tawny Reserva, Tawny s oznakom starosti (10 godina, 20, 30 i 40 godina) i Colheita, tj. Single Harvest. Ovo vino može odmah da se pije.
R.D.J.
