BOŽIĆI NAŠE MLADOSTI
Ranim jutrom spremali bismo se da stignemo na autobus koji nas je vozio u školu. Još bi bio mrak, po kome je svetlucao škripavi sneg. Da, baš je škripao! Suv i lepo složen po dvorištu i na putu do magistrale, delovao je pouzdano da se neće otopiti sa prvim zrakom Sunca. Ulivao je poverenje da neće izneveriti čaroliju dana koji se čekao cele godine.
Nekada se za Božić redovno išlo na nastavu. Nije bilo slobodnih dana za one kojima je on bio važan, a zimski raspust je počinjao kasnije. Neki deda – stric iz familije znao je zajedljivo da nas podbada kako je bezobrazluk što se za Božić ide u školu. Znao je da u to vreme nije moglo drugačije, ali je računao na našu neposlušnost i inat da prkosimo pravilima.
Pomerali su se ormari i kreveti, sve se pralo
Ko je imao sreće, išao je u popodnevnu smenu. Kako god bilo, pridružili bismo se grupi iz Petrovića, Nikolića i Uroševića koja nas je svakog jutra sačekivala ispred kuće i svi mi, kao mali osuđenici, čija je kazna bila da ne budemo kod kuće za Božić, hitali smo ka autobusu za grad tačno u 6 sati i 20 minuta.
Ošinuo bi nas na toj stazi oštar mraz. Mirisao je na čisto. I sneg je mirisao na čisto. Ni danas ne znam da objasnim tu čistotu, za kojom bezuspešno tragam dobar broj godina. Sreća je kada se i u tragovima pojavi, samo na tren. Da bi još jednom da prođe kroz nozdrve, a ne samo kroz sećanja, kao bleda senka sreće, sigurnosti i bezbrižnosti.
A ti mirisi koji podsećaju na Božić počinjali su nekoliko dana ranije, možda već oko Nove godine. Prvo, majka bi mahnito čistila kuću i to svako ćoše. Pomerali su se ormari, kreveti. Sve se pralo i euforija je bila daleko veća nego za krsnu slavu. Ma sve je moralo da bude čisto. Prozorska stakla su se ledila dok se peru i hvatalo se inje, ali kod nje nije moglo drugačije. Ćebad su se prala, jastuci i jorgani se iznosili i tresli, pa ostavljani preko dana da se dobro provetre. Završnica bi bila oko Badnjeg dana kada se u kujnu iznad šporeta unosio potpuno zaleđeni veš sa žice i kačio na neke drvene šipke, da se osuši.
Kakav miris je to bio! Nijedan omekšivač danas to ne može. Cela kuća mirisala je na mraz, a male ledenice sa veša su se polako otapale i kapi su padale na vrelu plotnu dok se pripremala hrana za praznike. Nekako u to vreme pristizalo je pečeno prase. Otac ga je unosio u hladan špajz i uvijenog u braonkasti papir, stavljao iza vrata. Valjda da nas ne mami previše.
Jer, već smo danima na postu i jedemo pržene i pečene krompire sa mlevenim paradajzom iz flaše, u koji je naseckan crni luk. Varaju se oni koji misle da se nekad postilo, a da ne ostaneš gladan. Dečije oči teško odolevaju hrskavoj, ispucaloj korici koja izviruje ispod masne hartije. Ali, mora da se čeka Božić. Ulazili smo u špajz po nekoliko puta u toku dana i mirisali prase. Mirisalo je, kako nije!
Samo u te dane cela kuća je bila topla
Ma, kad bi samo rep ili uvo probali, malo parče korice. Ali, nemilosrdno su plašili decu u to vreme. Kažu, ko proba pečenje pre Božića pokvariće stomak, i posle neće moći ništa da jede. Verovali smo im. To pomalo surovo zastrašivanje odgovaralo nam je samo za Tucindan, kada je važilo pravilo da se deca ne tuku, jer će im se na tim mestima otvoriti rane. Nekako pred spavanje uoči Božića to pečeno prase bi misteriozno nestalo iz špajza!
Verujem da se to dešavalo dok smo se kupali na Badnje veče. Majka bi baš za taj dan svima šila nove pidžame od porketa i oblačila nam pre nego što nas pošalje u sobu, u kojoj se peć ložila samo tada i za krsnu slavu. Umesto običnog bojlera imali smo visoki kazan u kupatilu ispod koga je bila peć na drva i grejala vodu i celo kupatilo. Samo u te dane cela kuća je bila topla i mirisala na založena drva i crveni žar.
Čekanje na proslavu praznika bi se odužilo za čitavo pre podne dok smo u školi. Dok mirisi snega i tog jutarnjeg mraza u dečijoj glavi polako iščezavaju već oko velikog odmora sa puter kiflom iz đačke kuhinje, razmišljam o učiteljici ili nastavnicima. Ko njima sprema Božić, ako su sad s nama? Da li i oni, kao ja, osećaju te mirise i jedva čekaju da stignu kući. Ponekad bi mi sinula misao da oni možda i ne znaju da postoji Božić. Jer da znaju, niko od nas ne bi bio u učionici.
Povratak male grupe „osuđenika“
Tek, oko podne mala grupa „osuđenika“ vraćala se istim putem na kome se po škrtom suncu presijavala poledica. Idemo pokraj puta, gde ima neutabanog snega. Za svaki slučaj, da se ne okliznemo, da što pre stignemo kući, a svakom od nas u mislima je bilo da nijedan dan u godini nije kao ovaj.
Belinu i miris snega odmah sa vrata zamenio bi miris sveže pečenog testa i oblak brašna, kojim je majka obavijala česnicu. A posle bi višak stresla sa bledo – rumene korice, kuckajući prstima po okruglom hlebu, prislanjajući ga na grudi. Ostavila bi česnicu na tren da malo „dane dušom“. Skoro sve drugo je bilo na stolu, samo se čekala ona i mi da dođemo iz škole.
Za nama je ulazio otac i donosio punu tepsiju sveže nasečenog pečenja, skoro smrznutog. Presijavalo se inje po mesu i hrskavici. Tek kasnije smo shvatili misteriju nestanka pečenice iz ćoška špajza. Znali su oni da su dečije oči veće od razuma i pretnji. Da ne bismo došli u iskušenje, preko noći su ga sklanjali u letnju kujnu, u kojoj je zimi bilo hladnije nego napolju. Tepsiju bi smestio pored tanjira sveže nasečene pršute.
To je zaista bio praznik, čist i nevin, jednostavan i skroman
Pršuta je mirisala na dim i mraz. Onda se iznosila sveže ispečena proja, pa kajmak, pihtije i sir. Jednom ću vam ispričati šta bih danas dala za samo jednu poveću krišku tog prevrelog sira koji je mirisao na zelene paprike! I konačno, zamirisao bi tamjan i bosiljak, dok se plamičak upaljene sveće izvijao u čaši napunjenoj zrnima pšenice. Obred bi kratko trajao i korica česnice ubrzo je pucala pod našim prstima u užurbanoj potrazi za paricom. Bili smo zadovoljni i zrnom pasulja ili kukuruza.
Česnica je podsećala na kuću i roditelje, njen miris mešao se sa crnim vinom, nasutim u onoliko čaša, koliko nas je bilo za stolom. Bilo je inače oporo, ali gutalj-dva se pregrmi. Nutkala je majka vino, pod izgovorom da se na praznik valja.
To je zaista bio praznik. Čist i nevin. Jednostavan i skroman. Bez mnogo običaja i obreda. Valjalo je samo započeti novu godinu u čistoj kući, sa čistom odećom, sa čistim mislima i malim i velikim radostima. Zato je valjda sve mirisalo.
Da li će opet biti mirisnih Božića okovanih snegom? Biće, sve dok Morava teče i dok neka druga deca nestrpljivo čekaju i raduju se jutru u kome će uzeti svoje parče sreće zbog Hristovog rođenja.
Piše: Biljana Nenković
