Smešteno među nepreglednim vinogradima i voćnjacima, selo Vinča kod Topole, mesto je gde se pre skoro tri decenije rodila vizija o ucrtavanju naše zemlje na vinske mape sveta. U ovom selu svoje vinograde na 75 hektara i vinariju ima Božidar Aleksandrović, začetnik novog talasa vinarstva u Srbiji. Aleksandrović je jedan od najvećih zagovornika kvaliteta, a ne kvantiteta domaćih vina. Nadomak je ispunjenja sna da Šumadija postane srpska Toskana, jer, ako su Mađari mogli da brendiraju Tokaj, Hrvati Istru, Francuzi Burgundiju, zašto ne bi i Srbija svoju Šumadiju.
Za početak Božidar će reći – vreme je da čitav svet upozna Šumadiju! Ali, iza ove rečenice je čitava mala istorija, znanje i mukotrpan rad, njega i njegovih predaka. Vinarija „Aleksandrović“ je nastala na temeljima porodičnog vinogradarstva, koju je on nadogradio kada se vratio u svoje selo kao diplomirani inženjer voćarstva i vinogradarstva.
Tradicija na temeljima porodice
Ja sam četvrta generacija koja se bavi ovim poslom. Moja porodica je u prošlosti uzgajala grožđe i pravila vino. Pradeda Miloš Aleksandrović bio je među osnivačima Venčačke vinogradarske zadruge 1903. godine i u tom periodu smo imali oko dva hektara pod čokotom. Nakon Drugog svetskog rata vinarstvo je prešlo u ruke kombinata, pa su vinogradari bili osuđeni da proizvode grožđe koje bi potom predavali. Dakle, ne prodavali nego predavali velikim društvenim kombinatima koji bi to plaćali kad hoće i po ceni kojoj hoće. Do devedesetih godina prošlog veka to je bio neprofitabilan posao, budući da smo bili samo proizvođači jeftine sirovine. Privilegija proizvodnje vina bila je u državnim rukama. Tek je Ante Marković dozvolio 1990. godine da privatnik može imati svoju etiketu. Studije sam završio 1992. godine i vratio se na selo da sa deda Aleksandrom u porodičnom podrumu od 60 kvadratnih metara proizvodim vina. Nismo imali pumpu za pretakanje, već smo to radili preko levka. Ali, hteo sam nešto više, kaže Božidar Aleksandrović.
To nešto više bilo je etiketa! Priča o vinu sa etiketom odjeknula je po čitavom regionu kao prava senzacija, jer prošle su decenije da neki privatnik ima svoje vino. Ta vest stigla je do nekadašnjeg podrumara kralja Aleksandra Karađorđevića, vladara sa Oplenca, koji je pokraj Vinče imao svoj podrum i pravio vina.
Podrumar Živan Tadić, iz Ljubesela kod Topole, posle rata je emigrirao u Kanadu iz koje se nikada nije vratio. Dopisujući se sa svojima iz zavičaja načuo je da je unuk njegovog prijatelja počeo proizvodnju vina. Spakovao je jedan požuteli rukopis o proizvodnji vina u kraljevoj vinariji, gde je radio od 1931. do 1943. godine i poslao ga. Želeo je da neko nastavi ono što su započeli kralj Aleksandar Karađorđević i njegov enolog Nemac Oto Kabej. Tada sam počeo da pravim belo vino „Trijumf“ po originalnom sortnom sastavu iz tog vremena, sa kraljevskim pedigreom za koje se zasigurno zna da se pilo na svim evropskim dvorovima – priča nam samo mali deo istorije Božidar Aleksandrović.
Međutim, trnoviti put se nastavio, jer su te godine počele sankcije i ratovi, te čitave naredne decenije nije bilo nikakvog napretka. Bio je to period stagnacije, ali i učenja zanata i preživljavanja. Tek posle 2000. godine počeli su fazu profesionalne proizvodnje vina. Danas, Aleksandrović ima 75 hektara sopstvenih vinograda, vlasnik je najodlikovanijih vina na međunarodnim ocenjivanjima, jedan je od osnivača Festivala šumadijskih vina i učesnik izrade desetogodišnje Nacionalne strategije srpskog vinarstva. U istoriju svoje porodice ubeležio je i da je napravio prvi penušavac u Srbiji po Šampanj metodi. A sa kolegama vinarima izborio se za vino podneblja „Ružicu“ od autohtone sorte Prokupac i za zaštitu geografskog porekla.
U ovom poslu nema konkurencije
Za velike vizije najvažnije je znati da vi kao jedinka ne značite ništa. Na početku sam bio jedina vinarija u ovom delu oplenačkog rejona. Godišnje sam imao tek nekoliko stotina poseta. Danas u Šumadiji ima dvadesetak vinarija i još nekoliko u najavi. Broj poseta prelazi 10.000. Nismo jedni drugima konkurencija, već snažan tim. Čitava ova priča nije samo biznis, već mnogo značajnija stvar, a to je razvoj vinske regije – kaže Božidar.
Oko Topole i Oplenca niče veliki broj novih vinarija i svaka će uneti dodatni svežinu na vinsku scenu Šumadije. Za goste koji bi želeli ovde da provedu nekoliko dana, Aleksandrović planira da otvori tri vikend kuće u vinogradima, izgradnju desetak studio soba kao kvalitetan smeštaj, kakvog do sada nije bilo. Radi se o velikim ulaganjima.
Raspisan je poziv za podnošenje prijava mera „sedam“ za IPARD, koja će podržati razvoj smeštajnih kapaciteta, ugostiteljskih objekata, degustacionih sala. Nacionalnom strategijom vinarstva predviđeno je da se podrži isti program. U kojoj će to meri biti podržano? To je stvar države i koliko novca ona želi da izdvoji. Znam samo da razvoja vinskih regija nema bez vinskog turizma. Koncept je da se ne razvija jedna firma, već čitav kraj. Niko neće ovde doći samo zbog Bože ni iz Beograda, a kamoli iz sveta. Ali zbog obilaska desetina vinarija hoće. Tada ljudi ostaju tu da žive, da se bave ugostiteljstvom, turizmom, da proizvode hranu. Da se ja pitam iz sve snage bih podržao razvoj vinskog turizma – kaže Aleksandrović.
Ko pije vina iz Šumadije?
Zasigurno znam da je predsednik Putin pio vina „Aleksandrović“, kao i francuski glumac Žerar Depardje. Svojim očima sam u Londonu, za jednim od stolova u jednom prestižnom restoranu video da je Rod Stjuart pio naša vina. Ona su završila i na stolu francuskog predsednika Emanuela Makrona, kao deo zvaničnog državnog poklona predsednika Republike Srbije. Tu je Nikita Mihalkov, poznati svetski režiser. On je više puta bio u našoj vinariji. Dakle, mnogo ljudi je za ovo vreme bilo u prilici da proba naša vina. To su momenti kada se osećate ponosno, jer se ovaj posao ne radi zbog novca. Posebno sam ponosan što mladi ljudi sve više traže i biraju domaća vina umesto francuskih, italijanskih, argentinskih sa polica supermakreta. Prepoznaju ih, preporučuju, poklanjaju i piju sa svojim prijateljima iz celog sveta. To su pravi ambasadori srpske vinske scene.
Ovaj šumadijski vinar navodi podatak da je do samo pre tri decenije Toskana, danas najpoznatija vinska i turistička regija severne Italije, bila nepoznata, u kojoj je voda bila skuplja od vina. A onda su nikli novi vinogradi, od starih, polusrušenih kuća napravljeni su restorani, hoteli, apartmani. Tajna je u snažnom brendiranju regije.
Do pre deceniju u Toskani nije bilo petoro ljudi koji su znali engleski. Danas tu regiju godišnje poseti deset miliona turista. Zamislite i pola od toga u Šumadiji, ili bilo kom drugom vinskom regionu Srbije. Toj viziji sam posvećen od početka i biću do kraja – dodaje on.
Mapirati vinogradske rejone Srbije
Međutim, jedan od problema za razvoj celokupnog vinarstva Srbije mogao bi da bude usitnjenost vinogradarskih rejona. Aleksandrović navodi da je nemoguć voditi marketing prema svetu i turistima sa tolikim brojem vinogradarskih rejona.
Predviđa se da ih ubuduće bude najviše šest ili sedam, ali što se Šumadije tiče ona je kompaktna. Smatram da uz Frušku goru posedujemo najveći potencijal, jer blizu smo međunarodnog aerodroma, ali dosta toga imaju i ostale regije. Država treba da ulaže u hotele, restorane, specijalizovane vinske prodavnice, sajmove vina. Neophodna je izgradnja infrastrukture do vinarija, rad na marketingu, na zajedničkim nastupima na međunarodnim sajmovima, gde će se tražiti vina sa etiketom Made in Serbia. U poslednjih desetak godina stvari su se srećom pomerile na bolje, ako imamo u vidu da je srpsko vinarstvo do početka 21. veka bilo na kolenima. Postoji ona narodna – niste stigli, ako niste krenuli. Reći ću vam podatak da je 14 šumadijskih vinara sa svojim etiketama u stalnoj postavci Muzeja vina u Bordou, svetskoj prestonici vina – navodi Aleksandrović.
Za Aleksandrovića je pravljenje vina ručni rad. O organskim vinima još nije razmišljao, ali upustio se u jedan potpuno novi projekat, nepoznat na ovim prostorima.
U celom konceptu naše proizvodnje dominira kvalitet. Kada sam okupljao tim želeo sam samo vina vrhunskog kvaliteta. Ona se danas nalaze na vinskim kartama najboljih hotela i restorana od Japana, preko Kine i Hong Konga, Rusije, Zapadne Evrope, pa sve do Njujorka, Kalifornije, Los Anđelesa i San Franciska. Izvozimo 25 odsto proizvodnje i ta vina se nalaze u ponudi više od 15 restorana sa Mišelinovim zvezdicama. Krunu vinarstva smo doživeli kada smo pre nekoliko godina proizveli penušavac po Šampanj metodi. A danas idemo korak dalje i osvajanje nove krune. Lansiramo projekat „netaknutih vina“. To je vino koje ne stabilizujemo, ne bistritimo i ne filtriramo. Reč je o Rodoslovu 2016. Boca i etiketa je potpuno ista, ali na poleđini stoji „Untouched“. To je naš odgovor na trend koji nosi naziv „vina sa što manje intervencije”. Moramo navići ljubitelje vina na vinski talog kao prirodno svojstvo. S druge strane dobijamo na strukturi, punoći i aromi. Osim Rodoslova 2016 u pripremi je i sortni kaberne sovinjon Vožd 2017 rađen po istom principu koji bi mogao biti kruna našeg dosadašnjeg rada i mogućnosti – kaže Aleksandrović. – Vinari znaju da vinogradi tek posle deset i više godina ispoljavaju karakter. To nam omogućava da možemo smanjiti uticaj drveta. Mi smo konačno u toj poziciji i vreme je da podignemo lestvicu. Iz vina Trijumf Barrique u kome je šardone dominantan sa 80 procenata izbacili smo reč „barik“ i sad se zove Trijumf Terroir. Dakle, smanjili smo uticaj barika i dobili definisanu sortnost. Sada smo u mogućnosti da se bavimo finesama, ali to je rezultat dugogodišnjeg napornog rada.
Napomenuo bih mladima koji počinju ovaj ili slične poslove da je spoj tradicije i moderne tehnologije apsolutno neophodan i veoma bitan. To je simbioza bez koje se ne može. Tradicija je temelj zdrave priče, a savremena tehnologija je neophodna da bi se pratili trendovi. U 21. veku ne treba da zaboravimo kako su nam radili dedovi i pradedovi, ali ne treba im ni preterano robovati. Oni mogu predstavljati dobar temelj, ali mogu postati i kamen spoticanja. Prema tome, ako se oslonite na taj temelj i ako ga nadograđujete, vi ćete onda sigurno voditi jednu uspešnu priču shodno vremenu u kome živite – završava ovu priču Božidar Aleksandrović
Bahus se „nastanio“ u Šumadiji
Podrum Božidara Aleksandrovića odnedavno krasi skulptura rimskog boga vina Bahusa. Udobno zavaljen u presto, sa kamenim peharom u ruci i optočen raskošnim grozdovima našao je svoje utočište u srcu Šumadije. Gorostasnog Bahusa impozantnih dimenzija napravio je vajar Nebojša Savović Nes i to je najveća skulptura starorimskog boga vina na ovim prostorima. Teži tačno 4,1 tonu, dimenzije su mu 103x122x180 centimetara. Isklesan je od krečnjaka iz istarske Valture.
– Bilo je sasvim logično da u podrum smestimo Boga vina. Ovo je samo deo priče o brendiranju regije i obogaćivanju ponude za turiste. Sasvim je u redu da imate vina, da spremate specijalitete vašeg kraja. Gost hoće lep pogled sa terase. Ali, morate ponuditi još neku „malu“ atrakciju. Ispred vinarije smo napravili ogromnu kamenu skulpturu grozda. U podrumu imamo svojevrsnu izložbu kako se formiraju vina. Nadomak Vinče je čuvena crkva Svetog Đorđa, mauzolej Karađorevića na Oplencu, sa najvećim mozaikom na svetu od murano stakla, od preko 40 miliona kockica stakla i 15.000 nijansi boja. Imamo i muzej vinarstva u Kraljevskoj vinariji. Nije cilj nije da gost samo dođe, već i da se zadrži nekoliko dana – kaže Aleksandar.
Kakve će posledice na vinsku scenu Srbije ostaviti pandemija?
Ima ona narodna – što me ne slomi, to me ojača. Ovo je svetski problem. Zemlje sa daleko većom vinskom tradicijom možda su u još većim problemima nego mi. Mi smo preživeli ratove, sankcije, bombardovanja, hiperinflacije, ali su kafane uvek radile. Ceo sektor se oslanjao na restorane, hotele….I onda je sve stalo. Ponovno zatvaranje HORECA sektora bio bi veliki problem i udarac. Do sad smo, neko uspešnije, neko manje uspešno prošli ovaj period. Vinarije koje duže rade lakše su podnele, dok je mladim vinarijama usporen izlazak na tržište. Mi smo svake godine imali stabilan izvoz. Samo u Crnoj Gori prodamo preko 25.000 boca vina. Od početka pandemije ne računamo da ćemo bilo šta značajnije prodati. Ukupan izvoz nam je do 25 procenata. Mislili smo, ako dođe do problema u zemlji ili regionu, neće ih biti u Kini, Japanu, Rusiji. Međutim ovo se dešava svuda, a naš glavni „kupac” nije neka zemlja, već gost u nekom restoranu.
