Nakon završetka Trojanskog rata, Odisej je po povratku kući zalutao na ostrvo, na kojem je sama živela Kirka, prognana ćerka boga Sunca. Čarobnim travama je pokušala da zadrži Odiseja na ostrvu, ali se umešao bog Hermes, dao mu mali beli cvet iz šume i tako mu vratio sećanja na dom i vernu suprugu Penelopu.
Piše: Biljana Nenković
Ta grčka biljka mol, bila je u stvari visibaba, čudesni cvetak koja štiti od zaborava. Od tada ovog vesnika proleća prati priča o nezaboravu, a kasnije i naučno saznanje da se u njenom nežnom telu krije lek za Alchajmerovu bolest.
Malu i neustrašivu visibabu ništa neće zaustaviti da procveta. Pojavljuje se ispod snega, dok još šibaju vetrovi i haraju mrazevi i kad nema dovoljno svetlosti. Ona od zaborava čuva tajnu prirode da će posle zime uvek doći proleće. Verovatno zbog cveta koji je pognut, kod nas je dobila naziv visibaba. Pripada porodici sunovrata i postoji više od 20 vrsta koje se razlikuju po veličini, obliku i izgledu, šari na cvetu i periodu cvetanja.
Naziv visibabe, ili Galanthus, potiče od grčkih reči gala i anthos, što znači mleko i cvet – mlečno cveće. Samonikla je i raste u listopadnim ili zimzelenim šumama, na livadama, kraj reka, uz potoke i vrbake.
Visoka je od 10 do 30 centimetara, a listovi su duguljasti i zeleni. Iz njene lukovice se izdiže cvetna drška na čijem vrhu je samo jedan viseći, nežni cvet bele boje zvonastog oblika. Cvet se sastoji od šest latica, raspoređenih u dva kruga, blagog mirisa. Visibaba je omiljena biljka i u baštama. Često se gaji kao ukrasno cveće. Odgovaraju joj vlažna zemljišta i lagana polusenka. Razmnožava se najčešće presađivanjem biljke posle cvetanja i ona sledeće godine nastavlja da raste iz lukovice. Medonosna je, iako rano cveta te, ako je je lepo vreme, pčele će je prvu posetiti. Cveta od januara do aprila.
Visibaba se može uspešno gajiti u dvorištima. Lukovice visibabe sade se od avgusta do polovine septembra. Najviše joj odgovaraju polumračna mesta, te je treba posaditi u senci grma i drveća. Lukovice treba zasaditi na dubinu od 5 do 10 centimetara, u grupama od po 15 do 20 komada.
Treba ostaviti dovoljno mesta između lukovica, jer će svaka od njih stvoriti još novih. Posle cvetanja, visibabe stvaraju plodove od po nekoliko semenki, koje treba ostaviti na biljci. One sadrže specifična ulja koja privlače mrave. Mravi u svoje kolonije odnose semenke i tako se visibaba dalje razmnožava. U jesen dvorišne visibabe treba prekriti zemljom i tresetom.
Ukoliko visibaba ne cveta, to je siguran znak da joj je potrebno rasađivanje. Lukovice se izvade, odvoje, a zatim stave u pripremljene rupe s humusom. Može se gajiti i u saksiji, ali ne treba je postaviti na direktno sunce. Zanimljivo je da joj je, ako se razmnožava iz semena, potrebno tri godine da procveta.
Sretenjski zvončići
Latinski naziv visibabe Galanthus prvi put se spominje 1597. godine u knjizi Džona Džerarda pod opisom „lukovičaste ljubičice”. U našoj zemlji otkrio ih je Josif Pančić u 19. veku. Sam naziv visibabe mnogo pre Pančića bio je odomaćen u narodu, zbog povijene stabljike, koja podseća na pogrbljenu baku. Poznate su i pod nazivom “sretenjski zvončići”.
