ВАЉЕВСКИ КРАЈ ПО НАДМОРСКОЈ ВИСИНИ И САСТАВУ ЗЕМЉИШТА ИДЕАЛАН ЈЕ ЗА УЗГОЈ ВИНОВЕ ЛОЗЕ
Од када знам за себе, а није то кратак временски период, у Ваљеву и околини најпоноснији су били на шљиву и ракију. Сећам се да је комшија, сви су му се поиздаље смејали, имао мини сушару. Први у селу и вероватно први у крају. Све је код њега мирисало на дим, онај тихи, што привлачи, што вас тера да се запитате шта је унутар сушаре, може ли се одмах јести. Укус тих сушених шљива од Јола и данас памтим, али никако не памтим да је неко гајио винову лозу или имао виноград. Нисмо ми за то били. Лоза, онако, сађена само за двориште, да направи лада, на четврт направљеним оквирима да би испод ње могао да стане сто за ручавање лети, кад олиста. И углавном тамјаника, јер су бабе волеле како мири и рска док је једу, а остали се ништа питали нису. Сада, после неких 25 година од последњег одласка у село, чујем од Јована Милинковића, саветника у ПСС служби да Ваљевци праве вино и то не било какво, већ вино овенчано светским наградама.
– Ваљево раније није било препознатљиво по виновој лози. До пре петнаестак година лоза се гајила на окућници, биле су то домаће сорте: прокупац, тамјаника, каменичарка смедеревка, нешто што се лакше гајило и тражило пуно заштите. Око 2000. године винова лоза је захваљујући ПСС служби почела да се шири и колеги Драгану Радивојевићу и мени – прича за Добро јутро саветник Милинковић коме су се у то време обратили мештани за савете како и када кренути у овај подухват.
– Прву озбиљнију површину од пет хектара 2003. године посадила је винарија Јелић, па после тога још пет и десет. Виноград се налази у селу Бујачић у најближој околини Ваљева, после је купио јако лепе парцеле у Кршној глави и Голој глави на неких десетак километара од града – на самом почетку те 2003. године, по речима Јована Милинковића, засађене су сорте тада у испитивању, што се показало као прави потез.
– У први мах посађена је морава, која није ни била призната за сорту, још је била под шифром, призната је 2005. и показало се да смо имали пуно среће што смо дошли до ње и што је посађена у нашем крају. Она даје јако добро грожђе и вино врхунског квалитета. Јелића вина су на неким оцењивањима у Јапану и Европи освајала велике златне медаље – оно што је предност мораве у односу на друге сорте је што не тражи пуно заштите.
– Морава не тражи пуно заштите, дошла је из Кишињева, људи из Института у Сремским Карловцима су успели да заврше тај програм, створено је неколико сорти које су у мањој или већој мери отпорне на болести, од којих је једна и ова наша, овде посађена. Није исто прскати лозу десет до дванаест пута или попрскати три-четири пута – објашњава ваљевски саветник, напомињући да озбиљне винарије лагано шире засаде под моравом, а да су посађене и светски познате сорте.
– Што се тиче осталих винарија у нашем крају, повучени примером винарије Јелић, појављује се винарија Пусула у Миличиници, 35 км од Ваљева. Неких двадесетак хектара имају у сопственој производњи и десетак у кооперацији. Ту су засађени совињон бели, шардоне, траминац, каберне, совињон црни – за ове сорте терен у ваљевском крају је испитан од стране службе и дате су препоруке шта се и где може садити.
– Имамо јако добре терене који су окренути југу, земљиште у потпуности одговара гајењу винове лозе што је показала и реонизација коју смо радили пре петнаестак година. Одредили смо где тачно може да се гаји лоза и што се тиче надморске висине, која је идеална и креће се од 200 до 400 метара, и што се тиче састава земљишта које је богато калијумом – једини проблем је, по речима саветника, што је ове године пало више кише него што је уобичајено.
– Штете на грожђу смо имали. Ту су виногради који су добро штићени и штета је била минимална. Међутим, доста је и оних који нису потражили савет службе те су и њихови проблеми били већи, а пламењача и пепелница су узеле данак – срећом и поред проблема који су их снашли обрано грожђе је доброг квалитета и берба је завршена.
– Имали смо и период јако лепог времена и берба је код нас кренула са белим совињоном. Почели смо на потезу који је јако окренут сунцу, чиста јужна експозиција, где совињон бели по речима произвођача, има 21-22% шећера. Ми наше беле сорте скидамо са тим процентом, не чекамо да иду на 23-24% процента. У нашим условима идеалан однос између шећера и киселине је кад је шећер 21-22 % и у том периоду добијамо најбоља вина. Пробали смо да оставимо за касније, добија се већи садржај алкохола, али су вина тупља, немају свежину – прича Јован Милинковић из ваљевске Саветодавне службе, жалећи једино што је род ове године мањи у односу на претходне.
– Принос је био мањи од 30-50% у зависности од винограда, али тако је у целом региону. Ми смо у мањој или већој мери сачували винограде, а оно што је стварно добро је та сорта морава, са три-четири третмана имали смо од ње савршено здраво грожђе – наравно, питање је чиме је третирана кад је опстала и дала здраве плодове. – Морава се третира пре и после цветања, углавном контактним фунгицидима; мало сумпор, мало бакарни препарати, мало каптаном против црне трулежи. Једноставно она је таква да нема потребе за системичним средствима која су јако скупа – закључио је саветник.
Пише: Зорица Драгојевић
