VALJEVSKI KRAJ PO NADMORSKOJ VISINI I SASTAVU ZEMLJIŠTA IDEALAN JE ZA UZGOJ VINOVE LOZE
Od kada znam za sebe, a nije to kratak vremenski period, u Valjevu i okolini najponosniji su bili na šljivu i rakiju. Sećam se da je komšija, svi su mu se poizdalje smejali, imao mini sušaru. Prvi u selu i verovatno prvi u kraju. Sve je kod njega mirisalo na dim, onaj tihi, što privlači, što vas tera da se zapitate šta je unutar sušare, može li se odmah jesti. Ukus tih sušenih šljiva od Jola i danas pamtim, ali nikako ne pamtim da je neko gajio vinovu lozu ili imao vinograd. Nismo mi za to bili. Loza, onako, sađena samo za dvorište, da napravi lada, na četvrt napravljenim okvirima da bi ispod nje mogao da stane sto za ručavanje leti, kad olista. I uglavnom tamjanika, jer su babe volele kako miri i rska dok je jedu, a ostali se ništa pitali nisu. Sada, posle nekih 25 godina od poslednjeg odlaska u selo, čujem od Jovana Milinkovića, savetnika u PSS službi da Valjevci prave vino i to ne bilo kakvo, već vino ovenčano svetskim nagradama.
– Valjevo ranije nije bilo prepoznatljivo po vinovoj lozi. Do pre petnaestak godina loza se gajila na okućnici, bile su to domaće sorte: prokupac, tamjanika, kameničarka smederevka, nešto što se lakše gajilo i tražilo puno zaštite. Oko 2000. godine vinova loza je zahvaljujući PSS službi počela da se širi i kolegi Draganu Radivojeviću i meni – priča za Dobro jutro savetnik Milinković kome su se u to vreme obratili meštani za savete kako i kada krenuti u ovaj poduhvat.
– Prvu ozbiljniju površinu od pet hektara 2003. godine posadila je vinarija Jelić, pa posle toga još pet i deset. Vinograd se nalazi u selu Bujačić u najbližoj okolini Valjeva, posle je kupio jako lepe parcele u Kršnoj glavi i Goloj glavi na nekih desetak kilometara od grada – na samom početku te 2003. godine, po rečima Jovana Milinkovića, zasađene su sorte tada u ispitivanju, što se pokazalo kao pravi potez.
– U prvi mah posađena je morava, koja nije ni bila priznata za sortu, još je bila pod šifrom, priznata je 2005. i pokazalo se da smo imali puno sreće što smo došli do nje i što je posađena u našem kraju. Ona daje jako dobro grožđe i vino vrhunskog kvaliteta. Jelića vina su na nekim ocenjivanjima u Japanu i Evropi osvajala velike zlatne medalje – ono što je prednost morave u odnosu na druge sorte je što ne traži puno zaštite.
– Morava ne traži puno zaštite, došla je iz Kišinjeva, ljudi iz Instituta u Sremskim Karlovcima su uspeli da završe taj program, stvoreno je nekoliko sorti koje su u manjoj ili većoj meri otporne na bolesti, od kojih je jedna i ova naša, ovde posađena. Nije isto prskati lozu deset do dvanaest puta ili poprskati tri-četiri puta – objašnjava valjevski savetnik, napominjući da ozbiljne vinarije lagano šire zasade pod moravom, a da su posađene i svetski poznate sorte.
– Što se tiče ostalih vinarija u našem kraju, povučeni primerom vinarije Jelić, pojavljuje se vinarija Pusula u Miličinici, 35 km od Valjeva. Nekih dvadesetak hektara imaju u sopstvenoj proizvodnji i desetak u kooperaciji. Tu su zasađeni sovinjon beli, šardone, traminac, kaberne, sovinjon crni – za ove sorte teren u valjevskom kraju je ispitan od strane službe i date su preporuke šta se i gde može saditi.
– Imamo jako dobre terene koji su okrenuti jugu, zemljište u potpunosti odgovara gajenju vinove loze što je pokazala i reonizacija koju smo radili pre petnaestak godina. Odredili smo gde tačno može da se gaji loza i što se tiče nadmorske visine, koja je idealna i kreće se od 200 do 400 metara, i što se tiče sastava zemljišta koje je bogato kalijumom – jedini problem je, po rečima savetnika, što je ove godine palo više kiše nego što je uobičajeno.
– Štete na grožđu smo imali. Tu su vinogradi koji su dobro štićeni i šteta je bila minimalna. Međutim, dosta je i onih koji nisu potražili savet službe te su i njihovi problemi bili veći, a plamenjača i pepelnica su uzele danak – srećom i pored problema koji su ih snašli obrano grožđe je dobrog kvaliteta i berba je završena.
– Imali smo i period jako lepog vremena i berba je kod nas krenula sa belim sovinjonom. Počeli smo na potezu koji je jako okrenut suncu, čista južna ekspozicija, gde sovinjon beli po rečima proizvođača, ima 21-22% šećera. Mi naše bele sorte skidamo sa tim procentom, ne čekamo da idu na 23-24% procenta. U našim uslovima idealan odnos između šećera i kiseline je kad je šećer 21-22 % i u tom periodu dobijamo najbolja vina. Probali smo da ostavimo za kasnije, dobija se veći sadržaj alkohola, ali su vina tuplja, nemaju svežinu – priča Jovan Milinković iz valjevske Savetodavne službe, žaleći jedino što je rod ove godine manji u odnosu na prethodne.
– Prinos je bio manji od 30-50% u zavisnosti od vinograda, ali tako je u celom regionu. Mi smo u manjoj ili većoj meri sačuvali vinograde, a ono što je stvarno dobro je ta sorta morava, sa tri-četiri tretmana imali smo od nje savršeno zdravo grožđe – naravno, pitanje je čime je tretirana kad je opstala i dala zdrave plodove. – Morava se tretira pre i posle cvetanja, uglavnom kontaktnim fungicidima; malo sumpor, malo bakarni preparati, malo kaptanom protiv crne truleži. Jednostavno ona je takva da nema potrebe za sistemičnim sredstvima koja su jako skupa – zaključio je savetnik.
Piše: Zorica Dragojević
