Piše: Zorica Milosavljević
Vinogradarstvo u Srbiji poslednjih tridesetak godina ostvaruje zapažen napredak i sve je više onih koji se upuštaju u tu biljnu proizvodnju, za koju se s punim pravom može reći da je specifična. Jedna od osnovnih karakteristika te poljoprivredne grane proističe iz činjenice da je vinova loza višegodišnja biljka, te da eksploatacioni vek vinograda traje oko tri decenije.
Već iz samog tog razloga pred ljudima koji odluče da se bave vinogradarstvom je mnoštvo izazova i dilema. Odluke koje donesu na početku, a tiču se izbora lokacije, uloznih podloga, sortimenta, uzgojnih oblika, pratiće ih kroz ceo vek vinograda. Neke od tih odluka nemoguće je naknadno ispraviti, ili bi to puno koštalo.
Južne padine prvi izbor
Prvo od čega se polazi jeste izbor parcele za podizanje vinograda – kaže direktor Departmana za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu prof. dr Dragoslav Ivanišević. – Za vinograd treba birati terene koji su dobro osvetljeni, dobro provetreni i koji su, koliko je moguće, na nagibima. Za vinograde, generalno gledano, pogodnije su južne ekspozicije ili južne padine, jer su mnogo bolje osunčane nego severne. U obzir dolaze i jugozapadne i jugoistočne, dok severne treba izbegavati u našim uslovima za podizanje vinograda. Postoje izuzeci, kao što je to slučaj sa Fruškom gorom, gde na severnim padinama ima lepih vinograda, ali su oni okrenuti ka Dunavu pa imaju refleksiju svetlosti.
Svaka faza u životu vinove loze odvija se kada srednje dnevne temperature dostignu određeni nivo. Kretanje sokova na našim prostorima počinje na 8 do 10 stepeni Celzijusovih, kretanje okaca na 10 do 12, cvetanje na oko 18, a sazrevanje grožđa između 20 i 30 stepeni. Temperature ispod nule negativno utiču na vinovu lozu, zavisno od njenog uzrasta tokom vegetacije. Nabubrelim okcima šteti temperatura već na -3 , lastarima -1, lišću i grozdovima -3, zimskim okcima -20, a staroj lozi -30 stepeni.
Što se tiče uticaja svetlosti na rast i razvoj loze, može se reći da su dobro osvetljeni čokoti zdraviji, grožđe na njima brže sazreva, a bobice su otpornije i nakupljaju više šećera. Biljke koje nemaju dovoljno svetla, slabijeg su rasta, dolazi do izduženja lastara, listovi su sitniji, sazrevanje je sporije. I bobice su sitnije i lošijeg kvaliteta.
Blag vetar pomaže oprašivanje
Smatra se da je vinova loza relativno otporna prema suši, jer se uspešno gaji i u krajevima s malom količinom padavina. Minimalna količina padavina, neophodna za gajenje vinove loze, je 400 do 500 mm, pri čemu značajnu ulogu ima raspored padavina, kao i količina padavina u toku vegetacije, pa prilikom donošenja odluke o izboru terena valja utvrditi i te parametre.
Blag vetar povoljno utiče na oprašivanje cvetova, sprečava skupljanje hladnog vazduha i reguliše vlažnost vazduha, ali jaki vetrovi mogu oštetiti nadzemne delove čokota. Nepovoljno dejstvo vetra sprečava se podizanjem zaštitnih pojaseva oko vinograda u vidu šumskog drveća ili u kombinaciji šumskog drveća s voćkama.
Za podizanje vinograda treba izbegavati doline, jer se tu nakupljaju hladne vazdušne mase – upozorava Ivanišević. – Ravničarski predeli nisu u suštini pogodni za vinograde, ali u određenim okolnostima može i tamo da se sadi. Vinogradi se, na primer, na Fruškoj gori nalaze u rasponu od 120-130 metara nadmorske visine, pa do 270-280. Retko se na Fruškoj gori nailazi na vinograde na višoj nadmorskoj visini od toga. U Srbiji sva područja do 800 metara jesu rejonirana i mogu se koristiti za sadnju loze, ako ispunjavaju i ostale uslove. S porastom nadmorske visine, smanjuje se rizik od pojave niskih zimskih temperatura, ali se istovremeno smanjuje i srednja godišnja temperatura. Sve to treba imati u vidu i, uopšteno gledano, u Srbiji se vinogradi prostiru na visini od 150 do 400-450 metara nadmorske visine.
Analiza zemljišta pa meliorativno đubrenje
Vinova loza nije probirljiva kada je reč o vrsti zemljišta. S uspehom se može gajiti na zemljištima na kojima druge kulture ne mogu, kao što su peskovita, šljunkovita i kamenita. Ne odgovaraju joj teška i hladna. Na njima loza slabo uspeva, a grožđe i vino su lošijeg kvaliteta. Za normalan razvoj i redovno donošenje roda vinova loza zahteva i odgovarajući sadržaj organskih materija i mineralnih elemenata u zemljištu. Optimalan sadržaj humusa je oko tri odsto u zoni korenovog sistema. Loza ima povoljne uslove ako je sadržaj fosfora na nivou 15 do 30 mg na 100 g zemljišta. Sadržaj kalijuma treba da je u rasponu 20 do 60 mg/100 g, a magnezijuma 10 do 20 mg/100 g zemljišta.
Na osnovu hemijske analize zemljišta utvrđuje se njegova pogodnost za gajenje vinove loze i određuje preporuka za meliorativno đubrenje.
– Vinovoj lozi jesu predodređena zemljišta lošijeg kvaliteta i slabije plodnosti, s obzirom na to da ona na takvim zemljištima može i daje dobre rezultate, za razliku od ostalih biljaka. Međutim, treba izbegavati teška, vezana zemljišta za podizanje vinograda. Ona može da uspeva i na takvim, ali ukoliko je moguće, treba birati ocednija zemljišta, koja joj pružaju optimalne uslove, jer će na njima dati bolje rezultate – ističe Ivanišević.
Na krčevinama ne treba odmah saditi
Preporuka je, ukoliko su na odabranoj parceli za sadnju vinove loze bili neki drugi višegodišnji zasadi, poput vinograda, voćnjaka, šume, da se nakon krčenja sačeka bar tri do pet godina. Ivanišević kaže da proizvođači često ne ispoštuju taj vremenski period. Na raskrčenom zemljištu bilo bi dobro gajiti za to vreme ratarske kulture, jer će se u tom slučaju iz zemlje povaditi i izbaciti zaostali delovi od krčenja starog zasada, a u isto vreme povećati i plodnost zemljišta.
Time se postiže čišćenje zemljišta od nematoda, a to su mikroorganizmi koji se nalaze u zemljištu, koji sami po sebi nisu štetni za vinovu lozu, ali prenose neke viroze – objašnjava Ivanišević. – U slučaju da su na parceli bile ratarske kulture u momentu kada se donese odluka o zasnivanju zasada vinove loze na njoj, moglo bi se odmah pristupiti pripremi zemljišta za sadnju.
Priprema zemljišta podrazumeva pre svega hemijsku i pedološku analizu, kako bi se utvrdilo kakav je pedološki, a potom i hemijski sastav, odnosno profil zemljišta. U zavisnosti od rezultata analiza određuju se i agrotehničke mere koje u svakom slučaju podrazumevaju duboku obradu.
Priprema zavisi od tipa zemljišta
Od tipa zemljišta i pedološkog profila zavisi da li će se raditi samo podrivanje ili će obavezno primeniti i rigolovanje – naglašava Ivanišević. – Shodno hemijskoj analizi zemljišta donosi se odluka i koja vrsta i koje će se količine mineralnih i organskih đubriva upotrebiti. Vinovoj lozi su neophodni određeni zemljišni uslovi za dobar rast i razviće, a posebno za mlad čokot je izuzetno važno da ima sve uslove da postigne dobru i veliku vegetativnu snagu, jer će to u mnogome uticati na dalje vinogradarenje. Dobro pripremljeno zemljište je temelj budućeg vinograda. Jedan od razloga zbog kog se obavlja meliorativno đubrenje jeste taj što je momenat pre sadnje loze najpogodniji da se veće količine organskog đubriva unesu u celu zonu zemljišta, gde će se nalaziti većina korenovih žila.
Na fizičke i biološke osobine zemljišta utiču organske materije koje se obezbeđuju unošenjem organskih đubriva – stajnjaka, treseta, i drugih, a od posebnog je značaja to za teška, jako glinovita zemljišta i za veoma propusna zemljišta, kao što su kamenita, šljunkovita i peskovita.
Bitno je napomenuti da se svaka popravka plodnosti mora obavljati u skladu s rezultatima hemijske analize zemljišta.
Vrlo je važno da vinogradari znaju da pripremu zemljišta valja obaviti na vreme. Ako se proizvođač opredeli za prolećnu sadnju koja je kod nas najčešći slučaj, zemljište treba pripremiti, odnosno, obaviti duboku obradu jesen pre sadnje. Duboka obrada je veoma bitna jer se korenov sistem vinove loze prostire u dubinu od 30-40 santimetara pa naviše. Plitkom obradom se samo stvara pogodno tle za buduće korove. Gde je to moguće, dobro bi bilo da se ide s obradom do 100 cm dubine, gde nije, barem 60 do 70 cm. Na taj način obezbeđuju se pogodni uslovi za razvoj korenovog sistema vinove loze, pre svega u tim početnim godinama dok se biljka dobro ne ukoreni, a kasnije će se sama izboriti za svoj prostor.
Prolećnom sadnjom izbegava se izmrzavanje
Momenat sadnje vinove loze igra veliku ulogu prilikom zasnivanja novog zasada. U agroekološkim uslovima na prostoru Fruške gore vinogradari se najčešće opredeljuju za prolećnu sadnju. Jedan od razloga za to jeste da bi se izbegla opasnost od izmrzavanja, iako loza koja se zasadi u jesen ima veće šanse za bolje ukorenjavanje i ranije kretanje u proleće.
U slučaju da se u našim klimatskim uslovima loza sadi na jesen, mora se pribeći zagrtanju kalemova radi zaštite od mržnjenja, što je dodatni posao. To je najčešći razlog zbog kog se vinogradari opredeljuju za prolećnu sadnju. U toplijim predelima, gde nema rizika od izmrzavanja, uobičajena je jesenja sadnja.
– Optimalno vreme za sadnju jeste između 15. marta i 15. aprila – ističe Dragoslav Ivanišević, uz napomenu da vremenske prilike mogu uticati na pomeranje tog roka. – Ove godine je april bio veoma kišan pa se nije moglo saditi. Retko gde je je to urađeno u pomenutom roku. Često se dešava da se sadi polovinom maja, krajem maja pa čak i početkom juna. Oni koji su polovinom maja ove godine zasadili lozu, dobro su prošli, za razliku od onih koji su to uradili početkom juna, jer je vrlo brzo nakon hladnog i kišnog perioda, kroz nekoliko dana, došlo do naglog skoka temperatura, što, naravno, nije bilo dobro. Bilo je potrebno zalivanje, ali ni zalivanjem se neke stvari ne mogu nadomestiti.
Svaki čokot mora imati svoju pritku
Po Ivaniševićevim rečima, bilo bi dobro u prvoj godini, nakon sadnje, postaviti potporu – stubove i žicu, možda čak i pre toga. Ukoliko se potpora postavi pre sadnje, to može da bude ograničavajući faktor za izbor načina sadnje. Ali, u drugoj godini je bitno da postoje stubovi i žica. Svaki čokot mora imati svoju pritku, a žica u tom periodu razvoja loze nije neophodna u gornjim spratovima.
Stubovi su glavni nosioci opterećenja. Zbog toga je potrebno da budu jako kvalitetni i dobro postavljeni. Najčešće se koriste dve vrste stubova – betonski i metalni. Betonski stubovi, izrađeni od prenapregnutog armiranog betona, teški su 46 kg, a dimenzije su im: 9x9x260 cm. Čeoni i stubovi za stabilizaciju se pobijaju na 80 cm dubine. Metalni stubovi, koji se koriste kao unutrašnji stubovi, izgrađeni su od pocinkovanog lima i mnogo su lakši za manipulaciju. Na njima postoje zakačke koje drže žicu, zbog čega su mnoge agrotehničke mere olakšane. Odlikuje ih i duga trajnost. Dugi su 250 cm, a teški 4 kg. Unutrašnji stubovi se pobijaju na dubinu od 60 cm.
Danas se za sadnju koriste mnogobrojne tehnike. Najviše se primenjuje sadnja hidroburom pomoću vodene sadiljke. Na nekim vezanim zemljištima sadnja hidroburom nije preporučljiva jer ga sabija. Mašinska sadnja je sve više u upotrebi, pogotovo na većim površinama. Dosta je pogodna i dobra, s tim što treba voditi računa o tomeda je to suva sadnja bez zalivanja. Vingradari u poslednje vreme često koriste i tzv. sadnju pomoću viljuške.
Najbolji pravac redova sever – jug
Ako se zna zna da je vinova loza ljubitelj sunca, pravac pružanja redova određuje se tako da čokoti u novom zasadu budu što duže osunčani tokom dana. U severnim krajevima poželjno je da to bude pravac sever-jug ili severoistok-jugozapad. Smatra se da je idealan pravac redova u vinogradu sever-jug, ali se od ovog pravca odstupa u slučajevima ako je parcela uzana i dugačka, pa se redovi postavljaju po dužini parcele, zatim ako je parcela na nagnutom terenu i tada se redovi postavljaju poprečno na nagib terena i u rejonima gde duvaju dominantni vetrovi, kada se redovi formiraju tako da vetar duva kroz njih.
Dužina redova u vinogradu treba da bude 100 do 120 m, a najviše do 200 m u većim zasadima. Rastojanje sadnje zavisi prvenstveno od mehanizacije, gajenih sorti i uzgojnog oblika čokota. U praksi se vinogradi najčešće podižu s rastojanjem 2,7-3,0 x 0,8-1,0 metar kod pojedinačne sadnje ili 2,7-3,0 x 1,6 m kod sadnje čokota u paru.
Izbor sorte za zasnivanje vinograda veoma je kompleksna tema, kojoj se mora posvetiti posebna pažnja. Klimatski i zemljišni uslovi, zahtevi tržišta, želje investitora, neki su od faktora koji utiču na izbor sortimenta. Greške koje se tu načine ne mogu se ispraviti ili je njihovo ispravljanje veoma skupo i dugotrajno.
Sertifikovani ili standardni sadni materijal?
Prilikom podizanja vinograda pred vinogradarima su dve opcije – sertifikovan i standardni sadni materijal. Preporuka je da se koristi selekcionisan sadni materijal. On jeste skuplji, ali pruža stepen sigurnosti više, pošto je prošao rigoroznije procedure nego standardni. To ipak ne znači da standardni sadni materijal ne valja. Kod odabira sorte moramo se rukovoditi pre svega agroekološkim uslovima i izabrati one koje odgovaraju određenim klimatskim područjima. Pored toga, ne smemo zanemariti zahteve tržišta, jer ako nam je cilj proizvodnja vina, što najčešće jeste slučaj, moramo voditi računa o tome šta tržište traži i šta mu možemo ponuditi. Važan uticaj na izbor sorte ima i motivisanost proizvođača.
Vinogradarenje i vinarstvo zahtevaju veliku posvećenost vlasnika vinograda i vinarije. Vrlo je važno da on bude motivisan za taj vid proizvodnje i mora gajiti sorte koje voli, s kojima zna kako da radi i kako da dođe do dobrih rezultata. Ali, to ne znači da može gajiti sorte koje nisu za određeno područje.
Pravilnik o rejonizaciji vinogradarskih geografskih proizvodnih područja Srbije:
(http://www.minpolj.gov.rs/rejonizacija/?script=lat),
Po njemu je Srbija podeljena u tri vinogradarska regiona u okviru kojih se nalazi 22 rejona, 77 vinogorja i veći broj vinogradarskih oaza, definisao je i lozne podloge i sorte koje su preporučene u određnim rejonima i toga se treba držati, ali to je ipak širok spisak. Na osnovu njega sam proizvođač treba da odluči koju sortu će odabrati – kaže Ivanišević, dodajući da vinogradari ili pak oni koji to tek treba da postanu, uvek mogu da zatraže savet stručnjaka u vezi s tim i svim ostalim temama iz te oblasti.
U sortimentu srpskih proizvođača vina dominiraju zapadnoevropske sorte, poput šardonea, sovinjon blana, merloa, kaberne sovinjona… U pitanju su kvalitetne i sorte koje daju potencijalno vrhunska vina. Domaće sorte su potisnute i svedene na manje površine.
Strategija razvoja vinogradarstva i vinarstva, nastala proteklih godina, pokazala je da treba povećati učešće domaćih sorti, pre svega zbog potreba tržišta – kaže Ivanišević. – Šta spada u domaće sorte? Tu spadaju stare sorte, one koje su se od davnina ovde gajile, kao i novostvorene sorte. Takve sorte dobijaju na značaju i sve se češće vinogradari odlučuju da posade neku od njih. Ako govorimo o centralnoj i južnoj Srbiji, prokupac od crnih sorti je na tom području vrlo značajan, a od belih je primetno znatno učešće morave kao nove sorte u sortimentu, što nas dosta raduje. Morava je postala prepoznatljiva sorta koju vinogradari širom Srbije sade. U severnijim područjima, na Fruškoj gori i drugim predelima, svedoci smo da novostvorene sorte, poput probusa i sile, nalaze svoje mesto u sortimentu. Kada me neko pita koje sorte da posadi, trudim se uvek da zajedno dođemo do zaključaka, ali naglašavam da u tom sortimentu treba da budu zastupljene i neke od zapadnoevropskih i neke od lokalnih sorti. Ne savetujemo nikad, pogotovo onima koji prvi put ulaze u svet vinogradarstva, da odaberu samo jednu sortu. Uvek u vinariji treba imati različita vina i ponudu. Generalna poruka vinogradarima jeste da diverzifikuju proizvodnju, da se ne usmere na jednu sortu, naročito ne u startu, a kasnije će im tržište pokazati šta da rade.Treba da imaju tri do četiri sorte – dve bele, dve crne, od toga da bar jedna bude poznata, svetska, a jedna neka domaća.
Značaj lozne podloge
Pored odabira sorte vinove loze, veliku pažnju treba posvetiti i odabiru lozne podloge, jer one imaju veliki uticaj na kvalitet grožđa nakalemljenih sorti. Imajući u vidu naše ekološke uslove i karakteristike zemljišta, sorte bi trebalo da budu kalemljene na loznim podlogama Berlandieri X Riparia.
Mladi čokoti posle sadnje zahtevaju veliku pažnju i mnogo rada još pune tri godine, a za to vreme se formira osnovni oblik čokota. Važno je da čokot što više ojača i u tom smislu treba primeniti odgovarajuće agrotehničke mere.
U prvoj godini mora se voditi računa, i to je primarno, da se ne zakorovi zemljište, pogotovo deo oko biljke. Zemljište oko loze mora biti okopano. Prve godine se ne može primenjivati mehanizacija za međurednu obradu. Ako je potrebno, može se jednom ili dva puta zaliti, u slučaju suše, i više. Važno je i redovno je štititi od plamenjače i pepelnice, protiv sive truleži ne, jer nema grožđa. U prvoj godini se na čokotima neguju svi lastari i nema potrebe da se obavlja lačenje.
Treba znati orezati
U proleće druge godine treba popuniti prazna mesta. Ako se to uradi brižljivo i uz obilno zalivanje, ovi čokoti će kasniti jednu godinu, ali će se normalno razviti. U narednim godinama pri rezidbi i zelenim operacijama na ovim čokotima treba primenjivati fitotehničke postupke adekvatne njihovoj razvijenosti. Tokom vegetacije u ovoj godini se na čokotu neguju samo dva lastara, dok se ostali koji izbijaju iz glave čokota u više navrata uklanjaju. Tokom vegetacije lastari se na svakih 20 cm privezuju uz pritku, kako bi bili što praviji. Jedan od dva odnegovana lastara će biti stablo čokota. Kada prerastu pritku, lastare treba uvući u udvojene žice, i oni se obično ne prekraćuju. Na ovim lastarima se razvijaju i zaperci, koje u zoni budućeg stabla treba uklanjati još dok su mladi, kako bi rane što bolje zarasle.
U trećoj godini se rezidba čokota obavlja tako da se jedan od dva odnegovana lastara uklanja, a drugi se orezuje dugačko, u zavisnosti od odabranog uzgojnog oblika. Sa dela lastara od koga se formira stablo, tokom vegetacije uklanjaju se svi zeleni lastarići. Lastari koji se razvijaju iznad stabla se provlače između duplih žica i formiraju zeleni zid koji obezbeđuje dobru fotosintetičku aktivnost listova. Kada lastari prerastu najviše žice, obavlja se njihovo prekraćivanje (zalamanje) na 30-40 cm iznad pomenute žice. Tako se obezbeđuje dovoljan broj listova od 13 do 15 za dobro sazrevanje grožđa i lastara.
Od četvrte godine se smatra se da je vinograd u punom plodonošenju. Tada se prelazi na redovno održavanje vinograda u rodu. Rezidba u punom rodu se obavlja tako što se na čokotu ostavljaju kratki ili dugi rodni elementi u skladu sa zahtevima sorte i uzgojnog oblika. Pri rezidbi na zrelo, u cilju zaštite od infekcije bolestima drveta, poželjno je praviti što manje rane i premazivati preseke nekim fungicidom.
Rejonizacija najbolji putokaz
Pravilnik o rejonizaciji vinogradarskih geografskih proizvodnih područja Srbije (http://www.minpolj.gov.rs/rejonizacija/?script=lat), po kome je Srbije podeljena u tri vinogradarska regiona u okviru kojih se nalazi 22 rejona, 77 vinogorja i veći broj vinogradarskih oaza, definisao je i lozne podloge i sorte koje su preporučene u određenim rejonima i toga se treba držati.
Bolje preskočiti godinu, nego saditi u nepripremljenom zemljištu
Prof. dr Dragoslav Ivanišević naglašava da je značajno obaviti duboku obradu u jesen iz nekoliko razloga.
Dubokom obradom, pogotovo ukoliko se primenjuje i rigolovanje, izdvajaju se veliki komadi zemlje koje je posle teško usitniti – objašnjava on. – Tokom zime, međutim, usled smene viših i nižih temperatura dolazi do sitnjenja zemlje. Osnovni razlog zbog kog se probegava dubokoj obradi zemljišta jeste da zemljište rastrese, provetri, a time se stvaraju uslovi da se hraniva unesu u donje zone zemljišta, kako bi bila lako dostupna korenovom sistemu. Ako se rigolovanje primeni mesec dana pred sadnju, neminovno će ostati određeni veći komadi zemlje, grumenje koji se mora pre sadnje usitniti. U tom slučaju se mora ulaziti sa teškim tanjiračama u zemljište, čime se ono sabija. Uvek je bolje čak i preskočiti jednu godinu za sadnju, ali uraditi sve kako treba. Ako idemo u sadnju na polupripremljenim zemljištem, pojaviće se problem s prijemom biljaka, kasnije i s njihovom ujednačenošću.
Ogromna investicija
Specifičnost vinogradarske proizvodnje ogleda se i u tome da postaje rentabilna tek posle nekoliko godina od podizanja zasada. Prema računici iz 2020. godine, ukupna investiciona ulaganja u podizanje hektara vinograda iznose oko 22.000 evra. U strukturi ukupnih troškova, najveće učešće ima kupovina zemljišta, podizanje stubova i žice, kao i kupovina sadnica, koji čine oko 85 odstoulaganja. Imajući u vidu da su inicijalna ulaganja u podizanje višegodišnjeg zasada vinograda visoka, kao i da u prve dve godine vinograd ne daje prinose, dok u trećoj godini prinos iznosi svega 50-60 odsto punog roda, odnosno da tek nakon četvrte godine vinograd daje pun prinos, neophodno je pre podizanja zasada utvrditi ocenu ekonomske opravdanosti investicionih ulaganja.
Prof. dr Dragoslav Ivanišević napominje da je tokom poslednje godine cena stubova, žice pa čak i kalemova značajno porasla, kao i cena ljudskog rada, što se neminovno održava i na ukupnu investiciju za podizanje vinograda.
– Vrlo često ljudi koji nisu iz sveta vinogradarstva iz ovih ili onih razloga žele time da se bave, ali ne sagledaju celokupnu problematiku i često se olako upuštaju u proizvodnju pa posle dve do tri godine uvide kolika je to investivija i koliko rada zahteva. Tada se dešava neretko da odustanu od ove proizvodnje. To su u startu najveće zablude. Za razliku od njih, iskusni vinogradari dobro znaju o kakvoj proizvodnji je reč i drugačije postupaju – kaže Ivanišević.
