У условима Војводине пупољење, односно кретање окаца винове лозе почиње обично средином априла. То је, у ствари, почетак вегетације. Ова фенофаза варира по годинама чак и до две недеље у зависности од температура.
Сорте почињу пупољење у различито време. Оне које раније крећу могу да страдају од позних пролећних мразева. Због тога је сигурније гајити оне које нешто касније започињу вегетацију. После кретања, ластари у почетку споро расту. Са порастом температуре ваздуха интензивира се пораст свих органа који се налазе на њима.
Млад, тек посађен виноград треба да добије потпору већ у години садње. Чине је стубови, жице, притке (коље) и анкери(ленгери). Најчешће се користе стубови од армираног пренапрегнутог бетона, или од тврдог дрвета, углавном багрема. У обзир долазе и специјално импрегнирани стубови од меког дрвета.
Дрвени стубови се обавезно морају импрегнирати, односно заштитити од труљења, и то део који се поставља у земљу. То се може радити нагоревањем, умакањем у сагорело машинско уље, врео катран или у раствор неког дезинфекционог средства. Стубови морају бити добро осушени да не би дошло до њихове деформације у винограду.
Добра потпора су и метални и пластични стубови. Укопавају се на дубину од 60 до 80 центиметара и постављају на растојању 6-8 метара. Крајњи стубови треба да су јачи, и постављени под углом од 70 степени ако се анкеришу. Том приликом ваља их добро учврстити, и то са спољашње или са унутрашње стране. За учвршћивање са спољашње стране користи се анкер (ленгер, сидро), који може бити од бетона, камена, или специјалне металне спирале. Стубови подупирачи су намењени за учвршћивање са унутрашње стране.
За потпору, односно формирање правог стабла намењене су притке. Најчешће су од дрвета, али могу бити и од метала. Формирати право стабло је веома важно и са аспекта примене механизације у винограду.
Када су у питању жице, најчешће се користе поцинковане. У новије време могу се наћи и оне које имају двоструку заштиту од корозије, затим од прохрома, а има их и од пластике. Распоред жице зависи од изабраног узгојног облика. О њима се води рачуна и у родним засадима. Пре почетка вегетације, сваке године, обавезно их треба затегнути јер су током претходне вегетације олабавиле. У ту сврху се користе различите направе као што су грипле, клешта и др.
Потпору ваља правилно поставити јер је то предуслов за успешно формирање узгојног чокота. Важно је и време када се то ради – најбоље је најкасније пре почетка друге вегетације. Уколико се постављање потпоре започиње у пролеће друге године на располагању је врло кратак рок, а при овом послу постоји велики ризик од гажења младих чокота. Према наводима стручњака, најбоље решење би било да се стубови поставе пре садње. На тај начин би се чокоти могли садити непосредно поред стубова, што би донело нову уштеду у броју потребних притки. Лоша страна овог решења је у томе што су стубови годину дана дуже у земљи, и то у првој години када нису неопходни, а у случају потребе да се стуб мења, постоји опасност да се у извесној мери оштећује коренов систем. Уколико се ради стубовима од бетона, метала или сувим и добро импрегнираним дрвеним стубовима, ово решење би било оптимално.
Притке се обавезно постављају у пролеће друге године, обично после почетка вегетације. Најбоље је да се то ради уз помоћ хидробура са којим се отвори рупа између два чокота дубока око 25 центиметара. У њу се поставља притка која се затим чекићем само мало набија у земљу, онолико колико је потребно да се поравна према носећој жици. Веома је важно да се овом приликом не повреди коренов систем младих чокота. На крају врх притке се веже обичним везивом за другу жицу од земље. Постављање притки уз помоћ хидробура не само да је лакше, него је и корисније јер се истовремено обавља и заливање.
С.М.
Добро јутро број 540 – Април 2017.
