Za vinograde i proizvodnju vina porodicu Jojić veže duga porodična tradicija. Kako kaže izvršna direktorka vinarije „Mačkov podrum“ Đurđica Jojić, sve je počelo s rimskim imperatorom Probusom.
- Šalu na stranu, fruškogorsko vinogorje ima zaista dugu i bogatu tradiciju. U vinskom Sremu podrazumevalo se da svaka domaćinska kuća ima vinograde i vino, te je to bio slučaj i s našom porodicom. Mi smo, istražujući poreklo porodice, naišli na zapis u crkvenim knjigama da su se naši preci još u 19. veku bavili gajenjem grožđa i proizvodnjom vina – kaže Đurđica. – Mačkov podrum ima oko 30 hektara vinograda, na 2 šira lokaliteta.
Špicname kao ime firme
U našem kraju svaka porodica ima svoj nadimak ili „špicname“. Ono je čak i značajnije od formalnog prezimena – kaže Đurđica Jojić. – Jojići imaju nadimak Mačkovi. Moja baka je, na primer, u Irigu bila poznata kao Đuđa Mačkova, oca znaju kao Batu Mačka. Kad smo otvarali vinariju, prosto nam je bilo normalno da je nazovemo „Mačkov podrum“. A uz to je upečatljivo i lako pamtljivo.
A sve je dobilo novi tok za porodicu Jojić početkom dvehiljaditih, kada je sazrela ideja da se ponovo ozbiljnije pozabave vinarstvom.
– Ja sam u to vreme živela i radila u Italiji i dosta smo sarađivali sa stručnjacima iz severne Italije. Italija je već nekoliko godina svetski lider u vinskom svetu, ne samo po proizvedenoj količini vina, već i po inovativnim rešenjima u tehnologiji. Mi smo posećivali prestižne sajmove u Milanu, Bolonji, dosta smo obilazili vinarije i vinograde, učili. Među prvima u Srbiji primenili smo neke metode koje su danas standardna praksa. Trudili smo se od početka da očuvamo tradicionalne vrednosti, ali na jedan moderan način, koristeći sve uštede i poboljšanja koje omogućavaju moderne tehnika i tehnologija.
Dani mladog portugizera
Vinarija „Mačkov podrum“ svake godine organizuje Dane mladog portugizera, ranije za Novosađane, a sad za sugrađane, Irižane.
- Mi smo deset godina proslavljali ovu svojevrsnu vinsku novu godinu u Novom Sadu, i zahvalni smo Novosađanima na neverovatnoj podršci. Za to vreme je i naš Irig stasavao i osetili smo da je sazreo trenutak da pređemo tamo gde vino i nastaje. Ima li logičnijeg mesta za obeležavanje Dana mladog portugizera, od Vinske ulice u Irigu? – priča Đurđica. – On je fruškogorska prestonica i, otvarajući prvu burad s mladim portugizerom baš u Irigu, poručujemo da se u potpunosti vraćamo korenima, tradiciji, i nadamo se da će nam se veliki broj posetilaca u tome pridružiti. Uostalom, Irig je svega 20 kilometara udaljen od Novog Sada, te to nije velika prepreka za one koji vole naš portugizer svatovac, koji je inače jedino pravo mlado vino u Srbiji.
Danas se sve više traži „nešto drugo“, autohtono, neobično, što istančana vinopijska nepca nisu osetila. I to je prilika za male vinarije da svetu ponude svoje kombinacije starih sorti.
- Možemo slobodno reći da smo jedni od rodonačelnika tog trenda u Srbiji – kaže Đurđica. – Kada smo birali sorte za sadnju, najviše nedoumica imali smo oko portugizera. Imali smo veliku želju da ga sadimo, veliku nepoznanicu u pogledu načina nege ove sorte (jer skoro da nije bilo onih koji su imali iskustva s ovom sortom, danas ga prakitčno više nema kod nas), i pesimistična predviđanja stručnjaka i okoline po pitanju uspeha vina od ove sorte. Portugizer je nekad bio najzastupljenija crvena sorta na Fruškoj gori. Opevao ga je i Đorđe Balašević u svojoj pesmi „Al’ se nekad dobro jelo“. On je deo tradicije našeg podneblja, te je otac odlučio da ga ipak zasadimo. Ispostavilo se da je slava našeg portugizera na neki način pretekla slavu same vinarije. Danas ga, pored nas, ima svega još par vinarija, a ispostavilo se da portugizer kao i druge lokalne sorte, ima veliki potencijal. Svugde u svetu ljudi su se zasitili internacionalnih, opštepoznatih sorti, svi žele nešto drugačije, specifično, novo. Pored toga, autohtone sorte su značajne jer predstavljaju naše nematerijalno kulturno nasleđe, okosnica su naše tradicije.
Loše vino može da se prepozna
- Jedan naš poznati enolog rekao je da od dobrog i zdravog grožđa može nastati i dobro i loše vino, ali da od lošeg grožđa nikad ne može biti dobro vino. Moderni koncepti i iskusan tehnolog mogu da „zamaskiraju“ vino ako grožđe nije zdravo, no iskusni poznavaoci vina to umeju da prepoznaju.
Razgovarati o poslu a ne dotaći se podrške države, prosto je nemoguće.
- Podrška države je širok pojam. Postoje određeni programi finansijske podrške za proizvođače vina, po različitim osnovama. Po meni najznačajnija podrška države izostaje, a to je – promocija domaćih vina! – ističe naša sagovornica. – Idealno bi bilo kada bi postojale nacionalne i međunarodne kampanje u kojima bi se ljudi informisali i podsticali da piju vina, i to domaća. Nema bolje podrške od one koja dovodi do širenja tržišta, stvaranja novih konzumenata, tj. potrošača. Kada više ljudi pije domaće vino, više ga kupuju, vinari više prodaju i samim tim mogu više da zarade. Kada bi, na primer, sve državne institucije na svojim dešavanjima služile isključivo domaća vina, to bi bila snažna poruka koja bi učvrstila status domaće vinske industrije.
I kada bi dan želeli da završimo čašom vina, dovoljno je da pažljivo odaberemo između belog, crvenog i rozea baš ono koje nam u tom trenutku najviše prija. Vinari su tu da odgovore na svaki zahtev kupaca, a naša sagovornica ume da odabere i preporuči ono najbolje.
- U toplim danima više prijaju laganija vina – bela, roze, laganije crveno kao što je portugizer. Volim da se opustim uz sovinjon blan ili roze Frajlu, uveče i uz traminac mirisavi ili portugizer. Od naših belih vina i šardone je takođe dosta cenjen. – kaže Đurđica.
D. Hinić
Dobro jutro broj 579. – Jul 2020.
