Istorija pravljenja vina u Srbiji duga je preko dva milenijuma. Vina koja su pravila ovdašnja plemena poboljšana su ukrštanjem sa boljim, sredozemnim sortama vinove loze, koju su doneli Rimljani početkom nove ere. Car Prob (276 -282), rođen u Sirmijumu (današnja Sremska Mitrovica) ukinuo je monopol italijanskih vinara i zasadio prve vinograde od plemenitih sorti loze na padinama Fruške gore.
Svetli dani za uzgoj vinove loze došli su sa dinastijom Nemanjića. Predanja nam govore da je Sveti Sava naučio narod kako da gaji vinovu lozu. Veliki broj manastira i crkava zahtevao je veliku količinu vina za pričest, stoga se počelo sa sađenjem vinograda na teritoriji cele zemlje. Oblast Metohije odmah se izdvojila, gde su svi veliki manastiri imali sela u posedu, od kojih su se većina bavila isključivo vinogradarstvom. Za vrlo kratko vreme vino su pili svi društveni slojevi, a proizvodili su ga na kraljevskim plantažama, kao i u skromnim seoskim podrumima. Ceo proses proizvodnje i prodaje regulisan je zakonom. Dolaskom Turaka, centar države premešten je na sever, a ovu migraciju pratili su i vinogradari: nova vinogradarska područja iznikla su u dolini Morave i pribrežju Dunava. Oblasti oko prestonih gradova kneza Lazara (Kruševac) i despota Đurđa (Smederevo) vinarsku tradiciju počele su upravo u ovo vreme. Za vreme vladavine Turaka, proizvodnja vina svedena je na minimum i održavala se samo u manastirima na Fruskoj Gori
Habzburška vladavina oživela je zanimanje za vino. Posebno su bila na ceni vina Sremskih Karlovaca, aromatični bermet pre svega. Tako su preko Beča vina sa Fruške gore postala cenjena u celoj Evropi, pa su već u XVIII veku izvožena u sve važnije gradove. Peskovito zemljište na severu Vojvodine, oko Subotice i Čoke, bilo je deo velikih plemićkih poseda, na kojem su zasađene plantaže grožđa, iz kojih su ponikli neki od vinskih bisera.
U ponovo slobodnoj Srbiji razvoj vinogradarstva bio je pod pokroviteljstvom vladara. Posebno je po tome upamćen kralj Petar I Karađorđević koji je početkom XX veka oko svoje zadužbine na Oplencu podigao 50 hektara pod zasadima vinove loze. Danas je revitalizovano 16 hektara, a na Oplencu se još uvek proizvode vrhunska vina. Posle Drugog svetskog rata osniva se kombinat „Navip“, velika državna vinarija na temeljima vinskih podruma Bruna Mozera u Zemunu. Vinogradi se oduzimaju manastirima i malim proizvođačima. Godine 1974. osniva se Institut za vinogradarstvo i vinarstvo, gde se rađaju nove sorte vinove loze.
Prokupac
Zvanično priznat kao srpska autohtona sorta, ova vrsta vinove loze ima dugu istoriju, koja vuče korene iz Srednjeg veka. Svojevremeno najrasprostranjenija sorta na ovom delu Balkana, prokupac je upravo zbog toga tokom istorije dobio različita imena, u zavisnosti od toga gde se gajio. Tako se, osim prokupac, zove još i crnka, darčin, kameničarka, kamenilarka, kamenitscharka, majski cornii, negotinsko crno, nichevka, nikodimka, niševka, procoupatz, prokupec, prokupka,rekovačka crnka, rskavac, rskavats, rskavaty, skopsko crno, skopsko tsrno, začinok. Grožđe se koristi za spravljanje ružičastih i crvenih vina, za kupažiranje, ali i proizvodnju lozovače i vinjaka.
Pretpostavlja se, na osnovu istorijskih zapisa, da je prokupac Knez Lazar protežirao, a najviše voleo da pije. U jednoj od povelja kneginje Milice iz 1395. godine, zabeleženo je da ona poklanja vinograd manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj gori. Tada se prvi put spominje slovensko ime Prokuplje, ali i ukazuje na to da je je taj grad bio bogat vinovom lozom. To potvrđuju i zapisi putopisaca koji su se u Srednjem veku kretali kroz Srbiju, idući od Rima ka Carigradu. Ipak, na slavu je prokupac morao da sačeka odlazak Turaka, kojima je vera branila alkohol, pa je i vino bilo među nevoljenima. Slava prokupca trajala je do perioda posle Drugog svetskog rada, kada je ova sorta masovno iskorenjivana, čime je vino prokupac praktično zatrto, zajedno s vinogradima koji su gajili ovu sortu vinove loze.
U poslednjih nekoliko godina, pojavom malih i srednjih vinarija, vraća se svest o potencijalima ove sorte, ali i vinskom korenima Srbije, pa se sad gotovo može govoriti o pravom trendu stvaranja novih nasada, ali i sve većim uspesima vina od ove sorte. Za povratak na domaću scenu u poslednjih desetak godina zaslužni su vinari koji ga uporno i uprkos svemu gaje decenijama. Prokupac u poslednje vreme sve više postaje zastupljen na domaćoj vinskoj sceni. Osvaja nagrade i budi znatiželju, kako kod domaćih, tako i kod stranih enologa i ljubitelja vina.
Tamjanika
Sasvim je izvesno da tamjanika ne potiče iz Srbije, već da je lokalni klon internacionalne sorte, poznate kao beli muskat sitnog zrna, odnosno muscat blanc à petits grains. Nije sporno ni to da se tamjanika kao vino sve do nedavno vezivala gotovo isključivo za Župu, gde su njeni zasadi opstajali, uprkos raznim nedaćama kroz koje je srpsko vinogradarstvo prolazilo u raznim periodima, vekovima unazad. Budući da se u Srbiji gaji više od 500 godina, do te mere se odomaćila da je ljudi svojataju, računajući na to da je naša sorta. A zašto je ponela baš taj naziv, ni to nije sasvim jasno, pošto na tamjan najmanje miriše. Kako kažu enolozi, vina od tamjanike, iako imaju sladak miris, uglavnom su suva, nežna, lagano kisela. Najviše zasluga za očuvanje tamjanike imaju vinari iz Župe, gde kruži priča da negde, u nekom vinogradu, postoje stari čokoti loze koja jeste tamjanika, ali ne ova francuskog porekla. Možda je, kažu, to prasrpski klon. Ako ga nađu, biće to pravo uživanje za vinske analitičare. U međuvremenu, vinari vredno rade na promociji vina od ove sorte, koja ima potencijal da u narednom periodu napravi pravi bum, kako na domaćoj, tako i na međunarodnoj sceni.
Jagoda
Jagoda je sorta belog grožđa, o čijem se poreklu i starosti veoma malo zna. Retka je vrsta i sporadično se javlja u Župi Aleksandrovačkoj. Ova srpska autohtona sorta zove se još i tamjanika jagodarka, poput istoimene stare sorte kruške. Jagoda je specifična po tome što se može jesti i kao stono grožđe, a po sastavu i koncentraciji vinskih kiselina ima značajan potencijal i za proizvodnju kvalitetnog belog vina. U Đupi se zvala još i ranka, a tačno poreklo utvrdiće se krajem ove godine, kada bi trebalo da stignu rezultati DNK analize. Tada ćemo sa sigurnošću znati da li je našeg porekla ili su je nekada davno ovde donela neka zaboravljena plemena.
R.D.J.
Sorte srednjeg veka
U Srednjem veku gajene su sorte loze: prokupac, tamjanika, lalica, kečun, gak, pandurka, smetuša, hajmana, volujsko oko, šljiva grožđe, crna ranka, bela ranka, peršun grožđe, pljuca, radovinka, meljnik, vrapčije grožđe… Dolaskom Turaka i Austrijanaca stižu i sorte drenkovi, afus-ali, čauš, ćilibarka, razaklija… Posle Karađorđa, za vreme Obrenovića gaje se prokupac, začinak, bagrina, kavčina, crna okata, tamjanika, smederevka, zelenika, slankamenka crvena (plovdina), slamkamenka bela (mađarka), ružica (kevedinka), skadarka… Posle prevazilaženja filokserne krize, u periodu između dva svetska rata, u Fruškogorskom vinogorju šire se direktno-rodni hibridi prve generacije: žakez (francuz), othelo, delavare, noa, sasaroš i drugi. Zbog lošeg kvaliteta vina i narušavanja ugleda vinogradarstva, zakonom je zabranjeno njihovo dalje širenje, a postojeći čokoti su oporezovani. U ovom periodu sortiment se značajno menja. Umesto sorti za crna vina prednost dobijaju bele vinske sorte, a u gajenju je bila glavna slankamenka, na nešto više od polovine vinograda. Pored nje, gajile su se i crvena dinka, plemenka, mirkovača, bela slankamenka, talijanski rizling, ali i smederevka, bela kadarka, buvije, portugizer, prokupac, frankovka, volovsko oko, crveni drenak, muskat hamburg, kraljica vinograda, čabski biser i druge sorte.
