Malvazija, pod čije se ime može podvesti više od pedeset sorti vinove loze, među njima i istarska koje se posleratne generacije nekadašnje SFRJ rado sećaju, danas se gaji u mnogim mediteranskim zemljama i ostrvima. Raste u Italiji, Grčkoj, na Siciliji, Sardiniji, Korzici, Kanarskim ostrvima, u Španiji, na Maderi, na hrvatskom primorju, ali i u Čereviću! Do tog pitomog sela na Fruškoj gori stigla je preko Istre, Jugoslovenskom železnicom, našavši novi dom daleko od mediteranske obale. Ovde je malvaziju Vinarija „Verkat“, pronašla i sačuvala.
Piše: Zorica Milosavljević
– Po legendi, koju mi prihvatamo kao istinitu, jedan od meštana Čerevića imao je sina u vojsci, u Rijeci, pedesetih godina prošlog veka. Kako je vojska tada trajala tri godine, želeo je da ga poseti, ali mu je bila potrebna novčana pomoć za kupovinu vozne karte. Banoštorska zadruga mu je u tome pomogla, pod uslovom da donese otuda kalem neke sorte. Doneo je istarsku malvaziju i 1957. je zasađen vinograd na putu prema Andrevlju, na parceli od 3,5 hektara. Banoštorska zadruga brinula je o tom zasadu, da bi krajem devedesetih godina naš otac Lazar Vrkatić, želeći da za svoju dušu kupi komad zemlje da bi proizvodio vina za sebe i prijatelje, doznao za tu parcelu i došao u njen posed. Deo vinograda obnovili smo 2008. godine, drugi 2015. i dosadili još malo pa sada imamo punih 3,5 hektara istarske malvazije. Malvazija je slučajno došla na Frušku goru i tu ostala. Od nje je krenulo sve što danas čini vinariju „Verkat“ – priča Nataša Vrkatić, jedna od triju kćeri Lazara Vrkatića, koje su posle očeve smrti osnovale vinariju.
Smestile su je u iznajmljenu kuću na glavnom putu u Čereviću, koju je na nekadašnjem posedu grofa Rudolfa Koteka, u neposrednoj blizini njegovog letnjikovca, nakon što joj je prodat, podigla porodica Nikolić 1933. godine. Ta kuća, kako kaže Nataša, dala je posebnu dimenziju porodičnom biznisu i zauzela naročito mesto u njihovim srcima, tako da se može reći da je doprinela načinu na koji rade.
Jedinstven zasad dobio svoju bocu
– Nijedna od nas nije planirala da se bavi ovim poslom, iako je otac to želeo – priča Nataša. – Ja sam pravnik, Sonja istoričar umetnosti i umetnik, a Ivana istoričar. Otac je bio ljubitelj vina, i to je preneo na nas. On je proizvodio malvaziju iz tog zasada koja je tada bila poznata kao čerevićka malvazija. Kada je sestra Sonja završila fakultet, a ja bila pri kraju, donele smo odluku, jer nam je bilo žao da takav jedinstven zasad ne dobije svoju priliku, i svoju bocu, da započnemo da se time bavimo kao porodičnim poslom. Ivana nam se priključila prošle godine, kada sam morala na porodiljsko odsustvo.
Udruživši svaka svoje znanje i sposobnosti, iako žive, jedna u Nemačkoj, druga u Beogradu, a treća u Sremskoj Kamenici, njih tri vode vinariju. Pomoć im pruža i Ivanin suprug Božidar, a samoukog vinogradara iz Čerevića Marka Kostića, koji im je desna ruka i u kog imaju puno poverenje, doživljavaju kao člana porodice.
– Vinariju smo počele da stvaramo 2014, a dogodine zasadile grašac i muskat hamburg za roze. Četiri godine kasnije izašla je naša prva boca i zvanično otvorena vinarija. Za sada imamo 7,5 hektara vinograda. Selektivno smo ga sadile. Pored istarske malvazije, imamo grašac beli i muskat hamburg. Naš grašac iz 2021. dao je svoj maksimum i s njim smo pobrale puno medalja. Ostala nam je jedna parcela koju nameravamo da zasadimo nekom crvenom sortom, za koju još nismo sigurne koja će biti. U opticaju su sorte koje pripadaju umereno kontinentalnoj klimi i srednjoevropskom podneblju. Na Fruškoj gori smo i želimo da dobijemo najbolje od nje – ističe Nataša.
Kaže da su sva vina koja proizvode lagana, letnja, neopterećujuća, ali su shvatile da im nedostaje, takozvano zimsko vino. Zbog toga su se upustile u eksperimentisanje. Napravile su malvaziju barik, koja je odležala pola godine u mađarskom hrastu, kao prelazno rešenje dok ne odluče koju će crvenu sortu uvrstiti u sortiment, koji se nakon toga, kao i površine pod zasadom vinove loze, neće uvećavati.
Rodna i zahvalna sorta
– Malvazija čerevićka drugačija je od istarske. To se oseti i tako treba da bude. Nismo ni u kom momentu težile da dostignemo stil koji ima u postojbini. Naša ima malo više alkohola. Svake godine smo pokušavali i mislim da smo to sad postigli, da izvučemo od nje najviše i shvatili smo kako treba da izgleda, kad treba da je beremo i šta da radimo s njom. Svaki tehnolog morao je da se uzda u nas, jer niko od njih nije radio s malvazijom. Ona je vrlo rodna, lisna i u vinogradu nemamo nikakvih problema s njom. Zahvalna je sorta, iako se nalazi na Fruškoj gori. Naš zasad je u kotlini, što verovatno utiče na nastanak takve mikroklime koja joj godi. Nikad ne izmrzava, čak je nekad i redukujemo, da bismo mogli da radimo s njom. Danijel Sokolović trenutno radi kao enolog kod nas. Nekada je radio u Vršačkim vinogradima i na Hilandaru, a nadam se da će ostati kod nas – kaže Nataša.
Priznaje da sestra i ona ništa nisu znale na početku, kada je uzgoj loze i prerada grožđa u pitanju, ali su naučile. Sonja i ona provele su dve godine u vinogradu da bi ovladale znanjem i stekle veštinu. Prošle su kroz svaku fazu proizvodnje: od vinograda do prerade, etiketiranja, pakovanja flaša, pakovanja kutija, distribucije do Beograda i Novog Sada. Kada počne prerada grožđa, obe su tu, Ivana ima druga zaduženja. Kako kaže, neminovno je da se prisustvuje tom činu, jer je prerada kulminacija posla i biljke o kojoj se brine godinu dana, iščekuje se gledajući u nebo, pri tom se nadajući najboljem.
– I dalje sebe ne doživljavamo pravim vinogradarkama, ali jesmo vinarke -dodaje. – To je, kao i svaki posao na zemlji, vrlo stresan i nepredvidiv. Svi imaju predrasude da je to muški posao, a zapravo je ženski. Najviše žena uključeno je u rad u vinogradu. Tako je i kod nas. Imamo divnu ekipu od osam do 10 žena iz Luga. One su godinama s nama, ima, doduše, i muškaraca, i oni obavljaju teže poslove. To što one rade je pravi vinogradarski posao. Brinu o svakom čokotu, okopavaju, seckaju, zalamaju… Bez njih ništa ne bi bilo. Na sreću, ima sve više žena u ovom poslu, kao i u drugim delatnostima. Vinogradarski posao jeste nepredvidiv, ali i vrlo uzbudljiv i daje vam mnogo mogućnosti. Svaka godina je drugačija i svaku počinjete od nule. To je ono što je najizazovnije.
Vinska kuća u ambijentu grofovskog poseda
Iako pre započinjanja biznisa nisu imale nikakve veze sa Čerevićem, osim što su u njemu imale vinograd, sad već, kaže Nataša, puštaju korenje. Vinska kuća najaktivnija je tokom leta, kada je svakog dana otvorena za ljubitelje vina koji u njoj imaju poseban ugođaj. Kako u dogovoru sa sadašnjim vlasnikom imanja imaju mogućnost i da koriste prostrano dvorište, uređeno u stilu kakav je vladao u vreme podizanja letnjikovca, leti u njemu priređuju različite vinske događaje. Tada je moguće primiti do 200 gostiju, dok zimi u tri degustacione prostorije u kući može da stane oko 25 posetilaca.
Osim u vinskoj kući, vina ove male porodične vinarije mogu se naći po restoranima i vinotekama u Beogradu i Novom Sadu. Sestre imaju plan da jednog dana naprave u vinogradu vinariju sa smeštajnim kapacitetima. Sadašnji posetioci, a ima ih sa svih strana, za sada mogu da uživaju u vinima u predivnom ambijentu grofovskog poseda, ali, nažalost, bez prilike da tu i prespavaju.
– Plan nam je da svake godine izađemo pred ljubitelje s nekom drugom varijantom istog vina – kaže naša sagovornica. – Proizvodićemo penušac i oranž vino od malvazije i penušac od grašca kada nam, i koliko, grožđe dozvoli. Nastavićemo s organizovanjem koncerata u dvorištu preko leta. Za ovu godinu smo planirale i program pod nazivom „Kino vino“, tokom kojeg ćemo u dvorištu posetiocima prikazivati filmove uz vino. Planiramo i festival „Dionisus ekspirians“. Biće to vinsko-sportski događaj u junu. Zamisao je da prijavljeni učesnici iz vinarije odu u šetnju do naših zasada, u kojima će imati degustaciju sa zakuskom sorte koja se u datom vinogradu nalazi. Ruta je duga oko 13 kilometara. Po povratku u vinsku kuću čekaće ih ručak, muzika…
Plaćali porez u vinu
– Naziv vinarije „Verkat“ je koren našeg prezimena. Došle smo do spisa iz 18. veka iz sela Berkasovo, odakle je naš otac, u kojima se spominje izvesni Vujica Veketić. Kasnije se nailazi na prezime Verkatić i na kraju Vrkatić. Kasnije smo saznale da je taj prvi plaćao porez u vinu – navodi Nataša Vrkatić i dodaje da je u letnjikovcu živeo čuveni sudija Nikola Igić iz Čerevića, čiji lik je, dok je službovao u Sremskim Karlovcima, poslužio Paji Jovanoviću za predvodnika u još čuvenijoj kompoziciji Seoba Srba, slici ogromnih dimenzija, koju je naslikao po narudžbini patrijarha Georgija Brankovića. Otuda i replika poznatog dela u podrumu.
Foto: autor
