Velika puhara plodonosi po sumskim čistinama, baštama, livadama i pašnjacima. Ukusna je i veoma cenjena jestiva gljiva. Njen prah koristi se i kao melem za zaceljivanje rana.
Puhare su velika grupa gljiva, uglavnom loptastog ili kruškastog oblika, čije je plodno telo – gleba – jestivo dok je mlado i snežnobele boje.
Puhare predstavljaju polifiletsku (polifiletski – gljive različitog porekla) grupu gljiva, čija je osnovna karakteristika da spore čuvaju unutar plodnog tela okruglastog oblika koje, kada spore sazru, puca, a spore se tada rasejavaju vetrom. Do pucanja zaštitne opne može doći starenjem, kišnim kapima ili bilo kojim fizičkim kontaktom.
Većina puhara su svrstane u rodove Calvatia, Bovista i Lycoperdon.
Plodno telo puhara sastoji se od glebe, obavijene omotačem koji se naziva peridijum. Pojedine vrste imaju neku vrstu drške koja se naziva subgleba. Gleba zapravo predstavlja meso gljive koje je izvorno bele boje a, kako gljiva stari a spore sazrevaju, ono postaje smeđe i pretvara se u prah.
Osnovne karakteristike puhara su:
– plodno telo im je sastavljeno od sunđeraste mase (gleba),
– gleba je obavijena spoljašnjim omotačem (peridijum),
– spore im se raznose vetrom i smeđe su boje i
– uglavnom su loptastog ili kruškastog oblika.
Listići bez šešira
Izrazita karakteristika svih puhara je to što nemaju šešir s listićima koji nose spore. Umesto toga, spore se proizvode interno, u sferoidnom plodnom telu zvanom gasterotecijum (gasteroid – ‘nalik stomaku’, basidiokarp). Kako spore sazrevaju, formiraju masu koja se zove gleba, u centru plodnog tela, a ona je često karakteristične boje i teksture. Basidiokarp ostaje zatvoren do puštanja spora iz bazidije. Na kraju se stvori otvor, ili se osuši, postane krhak i odvoji se, a spore bivaju istisnute vetrom ili nekom drugom mehaničkom silom.
Puhare ponekad imaju drške koje podupiru glebu. Nijedna drška nije jestiva jer su žilave i drvenaste. Kod jestivih puhara jestiva je samo gleba koja je snežnobele boje. Čim meso počne da tamni, takva puhara nije dobra za ishranu.
Sve puhare su, uz neke druge gljive, ranije svrstavane u grupu gasteroidnih gljiva zbog specifičnog izgleda, ali je razvojem nauke utvrđeno da su polifiletskog porekla i da su međusobno, ponekad, prilično udaljene. Sve puhare su se razvile evolucijom od listićavih gljiva, to jest evolucijom su se razvile tako da su izgubile listiće i zatvorile ih u zaštitni omotač, kako bi ostvarile evolutivnu prednost.
Gasteroidne gljive obuhvataju puhare, strške, zvezdače i druge oblike koji proizvode spore unutar plodonosnog tela. Gasteroidne vrste čine oko 8,4% agarikomiceta (listićavih gljiva) i više puta su se razvile iz gljiva s listićima, vrganjevki ili koralki, koje stvaraju spore na površini plodnog tela. Agarikoidne gljive imaju složeni mehanizam aktivnog pražnjenja spora, koji se tokom evolucije kod gasteroidnih vrsta izgubio.
Kod gasteroidnih gljiva spore se oslobađaju pasivno. Šire ih vetar, kiša i životinje. Gleba je najčešće ograđena sa dva zida, unutrašnjim koji obično formira vreću sa sporama, i spoljnim, sa strukturama sličnim saću kao kod roda Phallus, mreže kao kod roda Clathrus ili se nalazi u malim strukturama, tzv. peridiolama kod gljiva „ptičijih gnezda”. Himenijum sa sporama vezanim za bazidije vidi se samo u ranim fazama razvoja plodnih tela. Bazidije se raspadaju i spore u većini rodova formiraju praškastu masu koja je često isprepletena s koncima kapilicijuma (lat. capillitium) i drugim sterilnim strukturama. Sterilno tkivo ispod glebe naziva se subgleba. Zrela plodna tela često se značajno razlikuju od nezrelih.
Moguća zamena otrovnim krompiračama
Nastanak gasteroidnih gljiva u procesu evolucije naziva se gasteromicetacija. Ovaj proces smatra se ireverzibilnim (nepovratnim) i pojavljivao se više puta kroz evoluciju u različitim grupama gljiva. Dakle, gasteroidne gljive nisu prirodna taksonomska grupa, već polifiletska grupa gljiva, sa sličnim morfološkim osobinama, nastala iz različitih linija.
Najpoznatija jestiva gljiva iz ove grupe je velika puhara (lat. Calvatia gigantea) koja može da naraste do veličine fudbalske lopte. Još neke od poznatih jestivih puhara su kruškasta puhara (lat. Lycoperdon pyriforme) i puharica (lat. Lycoperdon perlatum).
Moguća je zamena s otrovnim krompiračama (lat. Scleroderma) čija je gleba čvrsta i ljubičasto-crne boje, i koja se kasnije pretvori u crni prah. Početnicima se savetuje da obrate pažnju kako ne bi zamenili puhare s mladim i nerazvijenim pupavkama (lat. Amanita). Pupavke, dok su mlade i u formi jajeta, izgledom podsećaju na puhare. Takva greška može imati tragične posledice.
Pohovane su najukusnije
Meso puhare veoma je nežno, zato na to treba obratiti pažnju kod njenog spremanja. Najbolje je da se pohuje – tako je najukusnija. Može se i pržiti u dobro zagrejanom ulju, ali to treba da bude veoma kratko. Puhara se može i dinstati ili, tačnije, da se spremi sa sosom s maslacem. Možete otopiti maslac i razrediti sga bujonom i začinima, pa pečurke dodajte na kraju.
Po želji, puharu možete konzumirati blago pečenu. Možete je staviti na ražnjiće samo nju ili u kombinaciji s mesom. Ne postoji mnogo načina da se spreme puhare, ali zato su među najukusnijim pečurkama.
Kulinarski su najizdašnije golema i raspucala puhara. Ostale vrste previše su sitne da bi bile kulinarski značajne, iako se tradicionalno koriste u ishrani.
Nisu otrovne, ali neke spore su alergeni
Iako puhare spadaju većinom u jestive gljive, ipak mogu da izazovu sindrom trovanja koji se naziva likoperdoza. Likoperdoza nastaje udisanjem spora gljiva iz roda Lycoperdon (L. perlatum, L. pyriforme). Kada spore dospu do sluznice, mogu izazvati iritacije, bronhospazam (suženje disajnih puteva), laringospazam (naglo zatvaranje grkljana usled grčenja mišića), alergijski rinitis (upala nosne sluznice i povećano lučenje sekreta) i bronhijalnu astmu kod osoba sklonih alergijama na ove spore.
Olovasta puhara
Plodno telo ove gljive (Bovista plumbea) raste do 4cm u prečniku, okruglasto je pa pomalo spljošteno na kraju i raspuklo pri vrhu. Nema dršku niti bilo kakvu bazu kojojm je pričvršćena za supstrat. Egzoperidijum je kredast, beo i krt, veoma lako puca. Plodonosi po livadama i pašnjacima. Česta je vrsta. Njoj slična je Bovista nigrescens koja je nešto krupnija, do 6cm u prečniku, i plodonosi na istim terenima
Vrećasta puhara
Plodno telo ove puhare (Lycoperdon excipuliforme) kruškastog je oblika, visine do 20cm i širine do 10cm i drška joj se jasno razlikuje od glave. Peridijum je prekriven sitnim, nestalnim šiljčićima. Plodonosi po obodima šuma.
Raspucala puhara
Krupna puhara (Calvatia utriformis) karakterističnog je izgleda. Plodno telo joj je okruglasto i leži na dršci koja se sužava, prečnika do 15cm. Peridijum je beličast, kasnije smeđe boje, piramidalno ispucao. Plodonosi po livadama i pašnjacima.
Golema puhara
Najveća od svih puhara (Calvatia gigantea). Može da dosegne veličinu fudbalske lopte. Plodno telo je okruglasto i u osnovi pomalo smežurano, prečnika do 40cm i više. Plodonosi po sumskim čistinama, baštama, livadama i pašnjacima. Ukusna i veoma cenjena jestiva gljiva. Njen prah se koristi i kao melem za zaceljivanje rana.
Kruškasta puhara
Plodno telo kruškaste puhare (Lycoperdon pyriforme) kruškastog je oblika, visine do 6cm, a širine do 4cm. Egzoperidijum je prekriven sitnim granulama ili šiljčićima. Raste na panjevima i trulom drveću, često u gustim grupama.
Naježena puhara
Plodno telo naježene puhare (Lycoperdon echinatum) kruškastog je oblika, visine do 5cm. Peridijum je smeđe boje i prekriven karakterističnim piramidalnim izraslinama koje podsećaju na nežne bodljice. Raste u šumama, uglavnom ispod bukve. Nejestiva vrsta.
Puharica
Plodno telo ove puhare (Lycoperdon perlatum ) do 8cm je visine i sastoji se od okruglaste glave na dršci, peridijum je prekriven kupastim ispupčenjima. Raste uglavnom po šumama. Njoj veoma slična je livadska puhara Lycoperdon pratense koja je nešto manja. Veoma česta i široko rasprostranjena vrsta.
M. Daljev
Dobro jutro broj 579. – Jul 2020.
