Osamdesetih godina dvadesetog veka, dok smo još proživljavali oslabljene trzaje zalazećeg komunizma, dešavao nam se nekima i Vaskrs. U našoj maloj sredini, u zgradi od petnaest stanova, tri su ga slavila. Rozalija – Zora slavila je katolički, Katalina – Lina, Rumunka, i Stojana – Olga, Srpkinja, slavile su pravoslavni. Tako je čitava zgrada i po petnaest dana mirisala na kuvana jaja, mezetluke, prasetinu pečenu u pivu, šnenokle, vanilice, projaru, gibanicu da mast curi niz ruke, i raznorazne đakonije za koje mi, deca, nismo imali pojma zašto nam spremaju. Al’ bilo nam je lepo.
Piše: Zorica Dragojević
Počinjalo je tako što bi nam naša omiljena tetka Zora iz stana u potkrovlju rekla da će nam Uskršnji zeka, ukoliko budemo dobri, doneti slatkiše koje će bacati po stepenicama od njenog do našeg sprata, i onda bi krenula da nabraja sve čega bi se u tom trenutku setila. Deca, kao deca, danima smo izlazili na svaki šum, ne bismo li pronašli to obećano blago. S vremena na vreme, pronašli bismo ispred vrata pokoju pralinu s višnjom ili bajaderu, koje je ona donosila s posla, jer je radila u keteringu tadašnjeg Jugoslovenskog aviotransporta, JAT-a. I verovali smo u to da Uskršnji zec postoji.
Svečano i tiho
Potraga za blagom bila bi surovo prekinuta na pravoslavni Veliki četvrtak, kada smo po pravilu kretali u post. Nismo znali zašto, ali smo znali da tako treba. Riba, prebranac, posna pita s višnjama i jabukama, a jelo se bez viljušaka i noževa, da se rane Hristove ne povrede. Sve je nekako bilo tiho, svečano, i mi smo, kao deca, bili toga dana neobično mirni. Na počinak se odlazilo rano, posle večere. Bilo je to vreme tugovanja, kako nam je majka najprostije moguće objasnila.
Ujutro na Veliki petak, gledali smo, nas petoro dece, da što pre izađemo napolje, kako bismo nabrali travke, sve skrivajući jedni od drugih ono što smo izabrali. Majke su prethodnu noć potopile lukovinu i ujutru je stavile da krčka, kako bi pustila što jaču boju. A jaja, jaja su kupovale sve deset po deset u različitim prodavnicama danima pre praznika. Da se vlasti ne dosete. Nekako su se u to vreme svi poznavali, trgovci su u prst znali šta koja porodica kupuje, u kojim količinama i kakve su nam navike, tako da bi svako odstupanje izazvalo „sumnju“.
Pored lukovine i jaja, nezaobilazni deo farbanja bile su najlon čarape, od kojih su se domaćice teškom mukom odvajale. Za one koji ne pamte, bile su jako skupe. S travkama, pometanim u najlon kese, trčali smo kući. Jedno jaje, jedna travka na njega, obmota se jednim delom čarape. Zatim se poveže i vrlo oprezno stavlja u lukovinu, skinutu sa šporeta da ne vri, kako jaje ne bi puklo. Lukovina je bilo jedino za šta smo znali, industrijsku farbu i sličice kupovali su oni bogatiji, bar je tako majka govorila. Nama je i ovo bilo prelepo.
Posle su došle devedesete…
Svako od nas bio je uzbuđen kada bismo izvadili čuvarkuću, prema njoj smo se odnosili s puno pažnje. Majka bi je obrisala krpicom natopljenom mašću da sija i ostavila na skriveno mesto u stakleni deo ormara. Staru bi poljubila, prekrstila se, stavila na pod i zgazila. Taj trenutak, dok ne pogleda šta je u njoj, činio se kao večnost, jer ako je zdrava i dalje, verovalo se da ćemo u kući svi biti zdravi. Svaki put bismo odahnuli, videvši još čvrsto žumance, kao da je tek tad skuvano. I taj dan smo postili, odloživši korpu s jajima da sačeka Vaskrs.
Pređeosvećena liturgija
Kako to uvek biva, nekako, spontano, smeh nam se desi kad je najmanje potrebno. Na Veliki četvrtak, u maloj crkvi u beogradskom naselju Vidikovac, služi se pređeosvećena liturgija. Desetine ljudi napolju, jer ne može da se uđe, gužva je. Miris tamjana širi se naseljem, skupilo se i staro i mlado, to su oni dani kada smo se okrenuli veri, ali mnogi od nas nisu imali pojma šta to znači. Krenuli smo srcem, a zastali nogama. Negde na pola stepeništa stoji majka u raskoraku. Jedna noga na jednom, druga na drugom stepeniku, ni tamo ni ’vamo, a mesta da se pomeri nema. Baš u tom raskoraku, onako bucmastu, nespremnu, dočeka je „veliki naklon“, momenat kada se u crkvi klekne na kolena, telo nagne napred i duboko pokloni. Videvši kako drugi klanjaju, kreće i ona, ali dok ona tako raskoračena klekne, ostali ustanu, dok ona ustane, ostali su klekli. Gore – dole, dole – gore, nikako ne ide, uvek zaostaje. Iako posvećeni molitvi, počinjemo da se smejemo njoj, tako zbunjenoj. Krajem oka hvatam njen pogled koji me seče, tako me nije gledala ni kad sam bila dete, pa nešto skrivim. Krug ljudi oko nje više se ni ne suzdržava, nekima već liju suze od smeha. Popušta i ona, smeje se. Ubrzo se i taj deo liturgije završava, lagano izlazimo iz mase i odlazimo. Ona, donekle postiđena, mi, da joj pružimo podršku.
Naravno, mora se u svakoj porodici naći neko ko bi se omrsio. Tetka, naša rođena, Milica, neverujuća i večito protivna svim hrišćanskim praznicima, uvek bi pronašla neko puknuto jaje (koje bi sama razbila) da ga, baš, na Veliki petak, pojede. Koliko god da nam je to smetalo, trudili smo se da joj oprostimo, jer se tih dana ne valja ljutiti i svađati, potrebno je da vlada mir i porodična sloga.
Kada bi konačno svanula nedelja, na stolu bi nas sačekala korpa s jajima, očišćeni čenovi belog luka, so, već pomenuta masna gibanica, mezetluci, kolači. Prvo bismo se pozdravili s „Hristos voskrese“, pokucali jaja i pojeli ih uz luk i so, a onda bi krenulo kucanje do zadnjeg jajeta. Trčali bismo od Line do Zore, koja je i za pravoslavni Vaskrs farbala jaja, jer joj je suprug koji, inače, ne slavi, bio Srbin, jeli sve što nam se ponudi, pili za tu priliku specijalno kupljenu kokakolu, ali u crkvu nismo išli. U to vreme za nas je pojam crkve u gradskoj sredini bio nepoznat. Slavilo se u stanovima i slavilo se sva tri dana. A zatim bismo u najvećoj tišini dočekali Pobusani ponedeljak. Jedno jaje, ofarbano za pokojnog oca, i odlazak na groblje.
Posle su došle devedesete. U život nam se aktivno uključila crkva, sve je dobilo na važnosti, sve smo naučili, samo su lukovina i travke i dalje ostali, bez boja, bez sličica, da podsećaju na neko davno, lepo vreme¢
