Од када знам за себе очева фамилија славила је св. Јована Крститеља. У оџаклији на источном зиду стајала је икона, она стара слика некада у време предратне Југославије (пре Великог рата) штампана и стајала тако деценијама, док је нису неспретно убацили у лимени рам и окачили на зид. И та је слика била једина по којој смо препознавали свеца.
Онда бисмо у сеоској цркви наишли на иконе Усековања. Св. Јован на платоу држи своју главу, он гледа, глава жмури, и искрено било ме је страх од тог призора. Зашто је тако, шта ће та глава ту, ко ју је одсекао, сва дечја питања, све што ме је интересовало, а одговора није било. На крају ме стрина, јер сам докона а она има превише посла око куће, пошаље код бабе Загорке, тада живе енциклопедије православља.
Саломин плес испод седам велова
– Ма то ти је сине, да ти баба каже, Усековање. Свети Јован није волео што је Ирод оженио жену свог брата Филипа. И свима је причао какав је он и да то није по реду и људима. Е, то се њој није свидело и она ти подметне ћер Салому да игра неку игру од седам велова испред мужа и та ти се допане Ироду како је играла. Кад је завршила он јој рече да му тражи шта хоће, а она како је зла мајка научила тражила главу Јованову – прича баба док једва хватам и схватам о чему ми говори. Мала глава не може да укачи, све је то превише информација, а она везе и даље, не престаје.
– Онда ти свеца у тамници посеку и његову главу на тањиру донесу Саломи. Тело његово нађу ученици и сахране, а главу је Салома саранила на нечисто место – сломи се баба на крају. Заплака за свецем тако искрено, честито, онако како једна намучена а верујућа сељанка тих, осамдесетих година када је православље још било под упитом, само и може. И мени кренуше, оне дечије, неискварене сузе. Плачемо обе, теши ме баба, брише марамицом уплакано лице и грцајући прича даље, као да ово није било довољно.
– Е, због тога ми на Усековање не пијемо и не једемо ништа црвено, ништа што ће сетити на проливену крвцу Јована Крститеља, баба сине пости данас, а ти не мораш, ти си дете – олакша ми овим последњим речима, јер је стрина управо испекла кравајчиће чији се мирис и кроз затворене прозоре старе куће пробијао. Оставих бабу да сабира мисли, одох да уживам у топлим хлепчићима са домаћим џемом од кајсије и нерадном дану.
Текст: Зорица Драгојевић
