Kada pitate a čime se u životu bavi, on će vam reći:
– Ceo život podižem decu i kupujem zemlju. Moja Goca i ja izrodili smo šestoro dece. Imamo desetoro unučadi. Imamo 70 hektara zemlje i najveći šljivik u Srbiji! – kaže naš domaćin Tomislav Marković iz sela Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca, rezimirajući sopstveni život i dostignuća. Ali, Toma Marković je inspirativna priča o istrajnosti, entuzijazmu i ogromnom trudu da na posnoj zemlji obezbedi egzistenciju za svoju porodicu.
Kad ulazite u Gornju Trešnjevicu, brdovito šumadijsko selo, ugledaćete brdo „prošarano“ stablima voća: to su šljivici ovog domaćina. On ima najveći voćnjak šljiva u Srbiji u jednom komadu. Prostire se na čak 18 hektara, na nadmorskoj visini od 550 metara. Verovatno je jedini voćar koji ima skoro sve vrste šljiva.
Celo brdo – šljivik
Naime, celo brdo, zvano Lipova ravan, pripada našem sagovorniku.Kroz njegove šljivike i livade najbolje je ići automobilom, pa on pali svoj stari džip i vodi nas u obilazak. Toliko je veliko i impozantno njegovo imanje pod modrim plodovima, da ne znate na kom ste kraju bili, a u koji tek idete. Godišnje sa grana ubere 17 vagona šljive.
– Nasledio sam 11 hektara zemlje. Kad sam preuzeo domaćinstvo, počeo sam da kupujem. Danas imam ukupno 70 hektara. Deo je pod ratarskim kulturama za stoku koju držimo, nešto više pod šumom i livadama, ali najdraži su mi šljivici. Prošlo nam je više od pola života u podizanju porodice i kupovini zemlje. Zato nismo ni imali vremena za banje, letovanja, zimovanja. Ali, kad se ukućani i familija okupe, tačno nas je 24-oro. Svi dođu da pomognu kad nema dovoljno radnika. Srećan sam čovek, to stoji. Valjalo bi samo da je cena ove naše šljive viša, a goriva manja – priča Tomislav Marković.
Berba od juna do oktobra
Prvi zasad šljiva podigao je pre 25 godina na tri i po hektara. Kaže da su zasadi podignuti na zemlji 8. kategorije. Ispod tankog sloja zemlje je kamen, ali na tom podneblju i na toj nadmorskoj visini ništa drugo nije mogao ni da dobije. Četiri kilometra je probijao put i doveo vodu blizu šljivika. I to sam, bez ičije pomoći. No, i pored toga, radije priča šta sve ima.
– Imam sorte od prve do poslednje šljive, tako da je kod nas berba od juna do oktobra. Prva stiže čačanska rana, za njom ide lepotica, pa stenlej, zatim najbolja, pa čačanska rodna, a poslednja stiže grosa felicija. Šljiva je ove godine imala prilično dobre uslove. Jedan deo sezone je bio kišovit, a kada je počela da zri naišao je period suše, pa nismo imali problema sa truljenjem. Grosa felicija se, recimo, ove godine dobro pokazala. Ona je osetljiva na trulež i prošle godine, za razliku od ove, sva nam je istrulila – kaže Tomislav.
Kao i sve voćare u Šumadiji, i Tomu muče ćudi neba. Poslednje dve godine na njegove voćnjakeudario je grad, pa nije mogao da plasira proizvode na rusko tržište. U isto vreme cena na domaćem tržištu bila je dosta niska.
– Jedan deo čačanske rane sam dao za 20 dinara, crvenjaču sam isto davao po 20, a ova preostala je išla za rakiju. Sve po 18 dinara. Grosu feliciju koja se bere u oktobru dajemo za 22 dinara. O odnosu cene šljiva i goriva nemam ništa lepo da kažem. Primera radi, pre 18 godina šljivu sam predavao za 18 dinara. Tada je cena nafte bila oko 50- 60 dinara. Sada šljivu prodajem po istoj ceni, a svi znamo koliko je litar nafte. Slikovito rečeno, nekada sam za bure nafte davao jagnje od 40 kilograma. Sada mi treba 3-4 jagnjeta, dodaje Toma.
Ipak, Toma ne odustaje od gajenja šljiva. Ima vere da će za njegovo gazdinstvo doći bolji dani, da će nebo biti milostivije, kad već nije podneblje. Njegov kraj i Lipova ravan iz daljine izgledaju pitomo i idilično, ali zime su ovde oštre, snegovi veliki. Kad napadaju smetovi, iz obližnjih šuma dolaze divlje svinje i jeleni. Teško mu je da stigne do vrha njegovog brda i obiđe imanje.
– Ne odustajem, jer nemam kud natrag. Od ovih voćnjaka na Lipovoj ravni odgajio sam, školovao decu, kupovao zemlju. Kažu mi da se zanosim, jer želim da da imanje dovedem struju. Ali prva bandera je daleko. Tako su pričali kad sam bagerom prokopavao put i doveo vodu. Hoću ovde da napravim jednu letnju kućicu, da možemo da se odmaramo dok traje berba. Takav sam. Ovde me je život spustio, na posnu, siromašnu zemlju. Volim je i poštujem. Svojim trudom sam je dobio. Moja je i drugu nemam. Ja ću njoj dati svoj rad i znoj, a ona meni šta može – kaže Toma.
B. Nenković
Dobro jutro broj 571 – Novembar 2019.
