21. oktobar je datum kada se širom sveta slavi “kraljica voća” – jabuka. Za ovo biblijsko voće vezane su mnoge zanimljive činjenice – da pripada porodici ruža, da njeni plodovi plutaju u vodi jer sadrže 25 posto vazduha, da diljem sveta postoji čak 7 500 poznatih sorti jabuka. A šta je sa domaćim, srpskim sortama i zašto se one više toliko ne gaje? Na ovu temu razgovarali smo sa Miroslavom Šarcem, kalemarom iz sela Pavlovci, nadomak Rume.
Stare sorte jabuka su samo deo voćaka koje gaji, tu su i stare sorte kruške, šljive, trešnje… Naš sagovornik je orijentisan ka tome da kalemi i očuva autohtono voće kako kod sebe na parceli, tako i kod drugih ljudi.
“Razloga za to je više, to su sorte koje su mahom otpornije na bolesti, bujnije su jer se kaleme na bujnije podloge, veoma su ukusne, dakle njihove osobine su odlične što se tiče odnosa kiselina i šećera. Međutim postoji još jedna dimenzija – duhovna. Stare sorte postoje i ljudi ih ovde gaje veoma dugo, te je iza svake te voćke neka priča. Ja nastojim da održim ne samo te stare sorte voća već i priče o njima”, rekao je naš sagovornik koji je svoja iskustva i zapisivao, te izdao knjigu, koja se pretvorila u jedan poziv ljudima da se vrate na dedovine i da se bave sličnim aktivnostima kao on.
Ovaj kalemar teži da jabuke ima tokom cele godine.
“Čak sam sejanjem petrovače, jedne od prvih sorti jabuka koja se pojavljuje kod nas, pre početka leta, i eksperimentisanjem dobio jabuku koja rađa još ranije od toga, oko 20 dana ranije bude na otvorenom zrela, u ovim sremskim uslovima”, objašnjava Šarac za Dobro jutro.
Tokom letnjeg perioda tu su petrovača i par nepoznatih letnjih sorti., a današnji način života učinio je da zaboravimo imena mnogih i da samo opisom može da kaže kakve su pojedine jabuke koje gaji. Gaji i vidovku, koja rađa oko Vidovdana, ilinjaču, koja rađa oko Ilindana, nekoliko tipova kožara, kolačara, par zimskih sorti gde je izdvojio šumatovku koja je sitnija plodom, ali je jedna od najrodnijih jabuka i definitivno najotpornija. Na nju neće nijedna bolest i može da stoji tokom cele godine. Ne libi se ni da gaji strane sorte jabuka koje su predviđene za organski način uzgoja voća, poput Vilijams Prajd.
“Kada govorimo o samoj otpornosti jabuka, tu je na prvom mestu šumatovka, zatim nekoliko tipova kolačara, kožara. Narod daje naziv kolačara jabuci koja je kisela i veoma sočna. Takvih jabuka ima dosta. Naziv sorte je veoma često narodski naziv tipa jabuke i ima ih veoma sličnih. To je sve naše nasleđe. Što se otpornosti tiče, tu treba uzeti u obzir da se danas jabuka gaji industrijski, da se radi na slabo bujnim podlogama i da je razmak među sadnicama veoma mali. To je jednostavno jedan način proizvodnje koji iziskuje ozbiljne programe zaštite jer se štetočine pojavljuju vrlo često te je bez prskanja gotovo nemoguće. Ovo je nešto sasvim drugo, ja nastojim da gajim na što bujnijim podlogama, da razmak bude veći i da uvek sugerišem ljudima da ne sade mnogo sadnog materijala već da naprave dovoljan razmak”, objašnjava Miroslav Šarac.
Ono što on radi, ljudi koji žele da uzgajaju jabuku na većim površinama ne mogu da isprate, jer je tržište odredilo šta je potreba.
“Čovek koji odluči da gaji hektar ili dva jabuka ima sasvim drugačiji pristup ovoj temi u odnosu na mene. Prvo, on je motivisan onim što je popularno na tržištu, njemu tržište sugeriše da gaji samo nekoliko sorti jabuka te on to i radi. Vi kad odete na bilo koju gradsku pijacu možete naći svega nekoliko sorti jabuka. U zemlji koja je bukvalno stvorena za kontinentalno voće, jabuku, krušku, šljivu, na gradskim pijacama možete da kupite i kao potrošač sebi priuštite nekoliko sorti jabuka od mogućih 7500 poznatih. I to možete samo u neko doba godine, umesto da jabuku imamo stalno, 365 dana u godini”, istakao je ovaj kalemar iz Srema.
Ipak nije sve “tako crno” kada je u pitanju proizvodnja starih sorti jabuka.
“Važno je reći da nije sasvim tačno da ne postoje stare sorte na našim pijacama ali su se pojavili njihovi klonovi, mnogi tipovi tih sorti, dakle menjalo se tu dosta svega. Međutim, proizvodnja hrane i tehnologija hrane na manjim površinama, okućnicama i u baštama itekako ima svoju ekonomsku računicu, a to je pokazalo ovo vreme, počev od pandemije korona virusa do danas, jer je tražnja za placevima, vikendicama naglo porasla i broj ljudi koji želi da se bavi proizvodnjom hrane za sopstvene ali i za malo šire potrebe jeste ogroman. Ti ljudi mene kontaktiraju stalno”, optimističan je naš sagovornik za kraj.
Tekst: Tanja Prolić
Foto: Miroslav Šarac
