U vreme kada smo mi pedesetogodišnjaci bili deca, verovalo se u onu staru izreku „Sveti Luka, sneg do kuka“. I zaista je tako i bilo. Iako zvanično niko nije slavio Svetog Luku, svi su po toj izreci znali da postoji. Danas ni snega, ni zime, ni izreke, ali zato se uveliko slavi. Nego, ne bih mnogo o prazniku, svi će o tome. Meni je Sveti Luka jedno lepo sećanje. Jedan prelep dan, prijatelji, brat, snaha i ja, na putu za selo Bošnjane i manastir Svetog Luke. I nije to običan manastir, to je duhovno bogatstvo o kom su pričali i otac Tadej i starac Gavrilo. Oko njega su se koplja lomila, dva puta je paljen i građen, a on stoji uzvišen, duhom svetim ozaren i doziva verne. Mi smo, kao i mnogi povučeni predanjima pošli, ne znajući ni gde, ni kako ćemo stići. Želja i vera su nas vodili. Dan je bio, a kako drugačije kad odlučimo negde da putujemo, vreo iako je maj mesec i još proleće. Krenuli smo rano, jedva popili prvu kafu, doručak naravno preskočili. Uz put, do Varvarina s pesmom, smehom i doskočicama. Srećom Srđan naš prijatelj i brat u veri, odlično peva, pa je tih dva i po sata brzo prošlo. Iako smo rano krenuli, u Bošnjane uz povremeno lutanje i skretanje sa puta, stigosmo baš posle liturgije. Nikada, ali nikada u životu, a obišla sam mnogo crkava, manastira, nisam osetila tako nešto. Moj korak nije bio korak, moja noga nije gazila, kao da lebdim, kao da me nešto vuče malom hramu. Svi zbunjeni, svi sa istim osećajem.
Ne znam ni kako smo došli do hrama, jesmo li hodali ili doleteli, ne mogu u svojoj glavi i sećanju da preberem. Znam samo da me je s ulaska u crkvu, dočekala oltarna ikona Svetog Luke, optočena cvećem. Belo, nežno, krupno cveće, i ikona koja mirotoči, baš u tom trenutku kad smo mi bili. U meni sve zaigra, svaki delić tela je u damaru, suze same idu. Brat, snaha i prijatelji, već su celivali mošti Svetog Jovana Rusa, veliku ikonu Bogorodicu Mlekopitateljnicu koja je živopisana na Svetoj Gori, i ikonu Bogorodice Trojeručice, došli do ikone Svete ruske carske porodice Romanov koja je takođe mirotočila, a ja i dalje ne mrdam. Brat me lagano uzima pod ruku, izvodi napolje, pokazujući mi na izvore ozidane kamenom. Sveta voda, ne možeš je se napiti. Kažu, nekada je tu bilo drvo, panj iz koja je voda izlazila. Drvo su sklonili i pojavila su se tri toka, napravljena tri izvora i svaki leči. I lečio je. Bar one moje suze ni iz čega nastale. Ne znam ni zašto sve ovo pišem, možda baš zbog te ikone i neobične priče o njoj, zbog Njegoša Vukovića iz Minhena koji je ovu ikonu dobio na poklon od prijatelja i koja je u njegovoj kući počela da mirotoči 2002. godine baš uoči krsne slave Svetog Luke, a on je posle darovao manastiru. Možda i zbog predanja da tu postoje mošti tri svetitelja netruležna, koja će tek činiti čuda i onog drugog da će tu biti vraćene mošti Svete Petke. Možda i zbog čvrste vere u Svetog Luku koji je prvi naslikao ikone Isusa Hrista, Bogorodice i apostola Petra i Pavla i smatra se osnivačem hrišćanskog ikonopisa.
Piše: Zorica Dragojević
