Piše: Biljana Nenković
Jelena Lazić, učiteljica iz Stragara, već dve decenije bogatstvo Šumadije, njene tradicije, seoski život i običaje prenosi na slikarska platna, tikve, čokanje, tegle i crepove. Ove godine imala je izložbu pod nazivom „Koreni“, i to u autentičnom ambijentu sopstvenog dvorišta, u kojem je i muzejska etno – kuća.
Oslikala je udvaranje momka devojci u šljiviku, saborovanja, svadbe, običaje za velike verske praznike, smenu godišnjih doba i ove godine priredila izložbu u autentičnom ambijentu sopstvenog dvorišta
– Ako ne znamo svoje korene, ne možemo da idemo u budućnost. Motivi koji me inspirišu uvek su iz seoskog života u prošlosti. Nema lepše zamisli i prizora u mojoj mašti od devojke u narodnoj nošnji u polju žita s makovima. Oslikala sam udvaranje momka devojci u šljiviku, saborovanja, svadbe, običaje za velike verske praznike, smenu godišnjih doba. Ovi prizori odišu mirom i teraju me da slikam – kaže Jelena.
Deca, kuća i kokoške, mobe i žitna polja s makovima
Na slikama su žive, čiste boje, a njen se stil može nazvati naivnom umetnošću. Rado zamišlja i oslikava mobe, kada su komšije i rodbina odlazili jedni kod drugih na ispomoć u seoskim poslovima. Posebno joj je draga slika bračnog para sa decom u dvorištu porodične kuće.
– Osetim njihov spokoj kad gledam tu sliku. Tu su, sa svojim potomcima. Majka drži jedno u naručju. Imaju svoju kuću, kokoške, hranu, i to im je dovoljno – kaže umetnica.
Jelena je po obrazovanju učiteljica rođena u Stragarima, srednju školu i Učiteljski fakultet je završila u Užicu, a predaje u školi u obližnjoj Blaznavi. Prvo radno mesto bilo joj je u osnovnoj školi u Sirogojnu:
– Kad god sam bila slobodna, odlazila sam u njihovo etno selo, pa se može reći da sam tu pokupila pelcer. Sa suprugom sam se vratila u Stragare, tu smo osnovali porodicu i staru porodičnu kuću u dvorištu počela sam da uređujem u etno stilu. Istovremeno sam pronašla mnoge stare, porodične predmete i dokumenta, što je bilo dovoljno za malu muzejsku postavku. Onda su na red došle četkice i boje. Počela sam skromno, sa oslikavanjem šljiva na čokanjima ili crepovima. Danas kuća – muzej ima uređene tri prostorije gde izlažem radove, jedna predstavlja seosku, a druga gradsku sobu.
U slavu šljive, šajkače i narodne nošnje
Podloge za slikanje su prirodni materijali, a motivi su uvek tradicionalni. Pročitala je mnogo literature da bi shvatila nekadašnji način života ljudi na selu.
I da nema interesovanja za moje radove, i dalje bih slikala, jer mi to ispunjava dušu, to je moja dužnost – da sačuvam seoski život od zaborava – kaže za „Dobro jutro“
– Slikanje me je odvelo na mnoga mesta, a moji oslikani predmeti otputovali su još dalje. I da nema interesovanja za moje radove, ja bih i dalje slikala, jer mi to ispunjava dušu. To je moja dužnost, a i čast mi je da sačuvam seoski život od zaborava. Naš muzej posećuju i naši ljudi i stranci, a ulaz će uvek biti besplatan. Slikanje tradicionalnih motiva mi je donelo mnoga zvanična priznanja, a još više nezvanične sreće – iskrena je Jelena čija se etno kuća „Lazić“ uključila u lokalni festival „Šumadijski dani šljive“ i omogućila da posetioci ovog događaja vide njenu izložbu.
Foto: B. Nenković