Tekst i foto: Zorica Dragojević
Kada vas dočekuje na kapiji svog dvorišta – u hladu stare loze je poveliki sto sa drvenim klupama, sa desne strane stara kuća koja je bila predviđena za rušenje, magaza i česma, a s leve nova kuća – Svetlana Janković to čini s najširim i najiskrenijim osmehom na svetu. To je osmeh srpske domaćice, kućanice, žene navikle na težačke poslove, one kojoj su gosti odmor za oči i dušu. A gostiju kod nje u Belom Polju uvek ima, još od 2008. kada je kao tehnološki višak ostala bez posla i odlučila da se bavi turizmom. I da, Svetlana je dama, po ponašanju, držanju, po mnogo čemu. Dama na selu.
– Priču o etno kući i turizmu započela sam 2008. godine kada sam, posle 28 godina rada u Takovu, ostala bez posla kao tehnološki višak- kaže Svetlana. – Kuća koju sada izdajemo bila je pod velikim pitanjem, da li da je adaptiramo ili da je srušimo. Prijatelji su mi govorili „Šta da srušiš, renoviraj! Sada ljudi vole etno kuće, dobro ti ide s ljudima, vedra si i nasmejana, počni da se baviš turizmom.“ Razgovarala sam i s nekim ženama iz turističke agencije koje su mi predložile da kategorizujem kuću i da krenem…
Dodaje da je te prve goste dočekivala vrlo sramežljivo, sve dok jednog dana nije došao kod nje čovek koji drži konje i ima firmu „Ruža Gruža“. Rekao joj je da je sklopio ugovor s nekom nemačkom agencijom, dolaziće stranci da jašu konje, treba mu neko ko ima prenoćište i dobro kuva. Ponudio je dogovor i tako je krenulo Svetlanino etno domaćinstvo. Nekada sedam, nekada osam gostiju, nekad jedanaestoro. Stranci su bili oduševljeni, i Austrijanci, i Belgijanci, Šveđani, Francuzi, Nemci, Holanđani, Rusi. To su zaljubljenici u selo, prirodu i jahanje.
– Svi su oduševljeni Šumadijom, lepotom koju imamo, hranom koju služimo, koliko smo ljubazni. Rekli su da su stekli utisak da im neko daje srce na dlanu, i da nigde nema takve gostoljubivosti kao kod nas. A dešavalo se i da rade s nama. Belgijanci, njih dvanaestoro,došli su posle jahanja, smestili se i seli da večeraju. Iznad sela se bilo naoblačilo, sve vreme sam bila kao na iglama, jer sam njih posluživala, dok mi je u mislima bio suprug Ljubo koji je išao da sakupi seno. Iz šale kažem vodiču da sad, dok oni uživaju, moram da idem da skupljam bale. Vodič im prevede, a ljudi poskaču od stola usred ručka i svi na traktor. Bilo je povuci, potegni, njih dvanaestoro na traktoru, strah da li će se negde prevrnuti, popadati – kroz smeh se seća Svetlana. Kaže, nikada se nisu tako dobro proveli, a bale su na vreme, pre kiše, stigle u štalu.
Bilo je zanimljivo i sa Nemcima koji nisu hteli da idu na jahanje, jer su videli kako Svetlanin sin priprema roštilj i kotlić u dvorištu. Kakvo jahanje, sedeli su pored njega čitav dan na panjićima i pekli roštilj. Priznaje da su na nju, ipak, najjači utisak ostavili Rusi. A zašto? Pa, ješni su koliko i mi, ako ne i više. Zna to jer je u jednom danu stradao čitav sazreli rod paradajza, onog domaćeg, neprskanog, što ga čovek bez pranja kao jabuku jede.
Reč je reč, a ljudi vole sve domaće, što je kod nje na domaćinstvu svima dostupno. Svako ko dođe, može da učestvuje u seoskim poslovima, da ubere voće, da uzme jaja, da gleda kako se prave sir i kajmak i da sve to kupi na licu mesta.
– Sad su mi bili ljudi iz Smedereva sa devojčicom koja nije mogla da spava od uzbuđenja što je na selu. Žurila je da što pre ustane, da nešto ne propusti, da slučajno ne pustim tele na podoj, a da ona to ne vidi, ili da kokoš ne iznese jaje, a da ona ne pokupi. Brale smo kupine i jagode. U svemu gosti mogu da učestvuju, da naberu za sebe koliko žele. Iznad svega bitan je doček, da ljudi vide koliko vam je stalo, da osete da su dobrodošli, da to nije kao u hotelu – zaključuje domaćica Svetlana Janković, nastavljajući sa postavljanjem pritki u bašti, jer u selu nema čekanja, sve mora na vreme da se obavi.
Okolina za gledanje i uživanje
Belo Polje, selo u okolini Gornjeg Milanovca, darovalo je Svetlani Janković i njenoj etno kući lepo i za turiste zanimljivo okruženje. U okolini mu je manastir Vraćevšnica, gde je sahranjena Baba Višnja, majka Miloša Obrenovića. Tu su Takovo, Borač i Borački krš, Gružansko jezero na kojem se može kupati, pa planina Rudnik, a postoji i planinarska staza od sela.
