Gazdinstvo Milana Dragoljevića (61) iz Novih Kozaraca ima svega 12 katastarskih jutara, od kojih pet u vlasništvu, a veći deo je pod arendom, ali on mali posed nadopunjuje bavljenjem tovom junadi i svinja, takođe i držanjem živine radi jaja.
– Godišnje isporučim do dvadesetak tovnih junadi i isto toliko svinja. Mogu reći da sam nezadovoljan otkupnim cenama žive stoke, jer pored toga što nekada bude dobrih perioda, većinom je loše. Pored skupe stočne hrane, ne znam da li se uopšte isplati to raditi. U zadnje dve godine naš region severnog Banata je potrefila suša, tako da nemamo dovoljno kukuruza i druge hrane. Kukuruz je podbacio ove, ali i prošle godine, bili su slabiji otkosi deteline, tako da muku mučimo kako da preživimo – jada se Dragoljević.
Na skromnim površinama koje obrađuje Dragoljević seje kukuruz, strne žitarice i nešto suncokreta, a ono što ga često muči je nedostatak sredstava za ulaganja u proizvodnju, pa se iz godine u godinu zadužuje i dugovanja se povlače iz sezone u sezonu.
– Uzeo sam kredit za obnovu mehanizacije, uzeo polovne mašine, ali bankarski kredit je vrlo nepovoljan sa jakom kamatom i nepovoljnim režimom otplate. Malim poljoprivrednim gazdinstvima je u svemu najteže, ne samo kada su u pitanju ulaganja i problemi koji prate tekuću proizvodnju, nego i mogućnosti za uzimanje državne zemlje u zakup. Nismo u mogućnosti da se za velike parcele koje se ponude nadmećemo sa lokalnim tajkunima, tako da smo u svakom pogledu u podređenom položaju. I za ostvarenje zakupa po pravu prečeg prvenstva po osnovu stočarske proizvodnje traže se garancije i plaćanje zakupa dve godine unapred, čime nas teraju u komercijalni kredit kod banke da bi platio arendu – smatra Dragoljević.
Domaćin iz Novih Kozaraca iz ratarenja obezbeđuje najveći deo potrebne hrane za stoku, a pošto često zaškirpi, prinuđen je da osloni i na kredite. On ukazuje da su oni nepovoljniji za mala gazdinstva nego za one koji obrađuju više stotina ili više hiljada hektara zemlje, a koji prema njegovom mišljenju drže monopol nad ratarstvom i poljoprivredom.
– Vrh u poljoprivrednoj proizvodnji, po nekim iskustvima uvek je bilo stočarstvo. Narod nije džabe izmislio, da su blago imati u domaćinstvu krave, bikove, konje, ovce ili svinje. Sada vlasnike malih gazdinstava pogađaju stresovi, infarkti i druge boljke, od agrarne politike koja u Srbiji nije odgovarajuća za nas – veli Dragoljević.
Niske otkupne cene žive stoke često pogađaju gazdinstva koja i pored svega istrajavaju i ne prazne staje i obore. Računice su nepovoljne, pa tako Dragoljević objašnjava, da dok sabere izdatke za telad, ishranu i drugo, dok bikove utovi do 500 kilograma, otkupan cena ispod dva evra za kilogram je ravna katastrofi.
– Samo povećanje otkupne cene i izvesnost u proizvodnji rešava probleme koji nas pritiskaju. Ovako, niko nam ništa ne garantuje, nego u tov uvek ulazimo na sopstveni rizik i ne znamo kako ćemo na kraju proći. S obzirom na godine koje pritiskaju, ne vidim budućnost u mojoj poljoprivrednoj priči, iako sam od mladosti oduvek voleo paorluk i tome se posvetio. Nije čudo što se mladi napuštaju poljoprivredu i sela, pa je i moj sin otišao. Možda je spas u nekoj novoj agrarnoj reformi, barem je to moje viđenje. Jer ima državne zemlje , da se se sačine planovi da se ona bolje iskoristi. Mladima koji vide budućnost na selu i žele da se bave poljoprivredom treba dati 50 hektara zemlje i 50.000 evra na 40 godina. Sadašnjom politikom ne vidim da će se mladi vratiti na selo, za to je potrebna dobra proizvodnja i dobra računica – uveren je Dragoljević.
U poljoprivrednim gazdinstvima u Novim Kozarcima mahom rade stariji, pa tako Milanu u poslovima pomaže 72-godišnji brat Čeda i sestra Jela im je dve godine starija.
– Navikao sam na život u selu i zadovoljstvo da pomažem u poslu, najviše oko stoke. Ne može seosko dvorište da bude bez živine, niti obori da budu prazni – kaže Čeda Dragoljević.
Program Ministarstva za brigu o selu, za kupovinu kuća mladim bračnim parovima koji žele da žive na selu, Milan Dragoljević smatra dobrim, pogotovo što je i u Novim Kozarcima već za njih kupljeno pet-šest kuća, ali primećuje da su u pitanju oni koji se ne bave poljoprivredom.
– Povratak mladih na selo na ovaj način svakako podržavam. Dobro je da se mladi opredeljuju i vraćaju na selo, međutim, treba ih možda usloviti i dati desetak ili dvadesetak hektara zemlje. Ljudi koji žive na selu treba da su okrenuti poljoprivredi, jer selo je selo, a gradovi su izmišljeni za radničku klasu – kaže Dragoljević.
Za sve poteškoće koje muče njegovo malo poljoprivredno gazdinstvo, Milan Dragoljević oduška nalazi kao slikar amater, pa je član Galerije „Zdravko Mandić“ u Novim Kozarcima i Udruženja slovačko-srpskog prijateljstva u Kovačici.
– Slikam već više od četiri decenije, prvu izložbu imao sam 1981. u Varaždinu kada sam bio u vojsci i podržavam sve aktivnosti na afirmaciji stvaralaštva slikara amatera. Slikanjem se bavim iz ljubavi i uvek nađem vremena. Iako sam završio srednju hemijsku tehničku školu, mogao sam naći radno mesto i zaposliti se, ali iz ljubavi sam ostao u poljoprivredi. Do svoje četrdeset godine, zadnji sam u selu zemlju obrađivao konjima. Tada je već došlo doba da se više ne može konjima, pa sam nabavio mehanizaciju. Sačuvao sam dva fijakera i špediter iz vremena dok sam imao konje i nameravam da oh ponovo držim. To sam naumio, da pod stare dane nedeljom upregnem konje u fijaker i svu decu iz ulice provozam do Kikinde i natrag, a to će možda biti već dogodine – planira Milan Dragoljević.
Izvor: Dnevnik
Foto: Pixabay
