Piše: Zorica Milosavljević
Vraćanje imena grašac sorti koju svi znamo kao italijanski rizling počelo je da uzima maha. U mnogim vinarijama danas se može naići na taj naziv na etiketama, a koliko se u tome odmaklo, govori i podatak da je prošle godine to ime uvršteno na zvaničnu sortnu listu.
– Naziv koji je kod nas dosta korišćen u periodu posle Drugog svetskog rata, pa i danas za tu sortu, jeste italijanski rizling – kaže direktor Departmana za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu novosadskog Poljoprivrednog fakulteta prof. dr Dragoslav Ivanišević. – Međutim, značajan broj vinarija, vinara i vinogradara koristi sinonim grašac ili grašac beli. Uzimajući to u obzir, može se reći da se on i odomaćio. Prošle godine smo ta dva imena uneli na sortnu listu za sortu italijanski rizling i oni se mogu ravnopravno koristiti. Do sada je bila praksa da su na listi prvo navođeni međunarodni pa onda lokalni nazivi. Shodno preporukama i zahtevima Međunarodne organizacije za vinovu lozu i vino, prvo smo naveli lokalno pa internacionalno ime. U međuvremenu je i međunarodni naziv italijanski rizling ili rizling italiko, koji je do sada bio u opticaju, promenjen u velš rizling. Uzimajući u obzir samo činjenicu da se danas često koristi kod nas naziv grašac ili grašac beli, smatrali smo da je to dovoljan razlog za tu promenu u sortnoj listi.
Priča o poreklu se nastavlja
Po Ivaniševićevim rečima, dakle, nije bilo više razloga da kao prvi na sortnoj listi stoji italijanski rizling, već je njegovo mesto zauzeo grašac. Međutim, kako on kaže, priča o poreklu i eventualnoj mogućnosti da je to autohtona sorta, još uvek nije stopostotno potvrđena.
Evidentno je, ističe Ivanišević, da grašac i grašac beli, čak i grašac zeleni koji se pominje od davnina na Fruškoj gori, postoje. Jedini pravi opis koji imamo jeste onaj od Prokopija Bolića.
Taj opis nije dovoljno detaljan da bismo sa sigurnošću mogli da tvrdimo da je to italijanski rizling, ali vrlo verovatno da jeste, kaže dr Ivanišević. Profesor Sima Lazić je citirao Bolića i smatrao da jeste.
Odgovor na to pitanje daće analiza Volnijevog herbarijuma iz Karlovačke gimnazije, najstarije botaničke zbirke u Srbiji, koja poseduje ameplografsku kolekciju sa fruškogorskog područja iz pretfiloksernog perioda, tačnije, između 1812. i 1824. godine. U njoj ima nekoliko uzoraka, i listova i grozdova, koji nose naziv grašac, grašac beli i grašac zeleni.
– Herbarijum jeste u dosta dobrom stanju, ali u svakom uzorku nalaze se dva ili više listova koji su u različitoj meri očuvani – dodaje Ivanišević. – Neki od njih nisu celi i nisam siguran da će biti moguće napraviti pravi ampelografski opis na bazi tog što imamo od listova. Nama je potrebno, kako je pravilima definisano, da budu iz određenih faza uzgoja i sa barem deset čokota, koji su ubrani u periodu od sredine leta, krajem jula i početkom avgusta, kada su oni tipični. Svi listovi koji su izvan tog perioda, mogu imati određena odstupanja. Video sam list grašca belog iz herbarijuma i on jeste dosta sličan današnjem grašcu, ali ima i nekih razlika. Te razlike mogu biti posledica varijabilnosti unutar sorte, ali mogu biti i različite sorte. List grašca zelenog meni više liči na list današnjeg grašca, ali ni on nije potpuno identičan. Ono što će sigurno dati odgovor na ovo pitanje jeste sekvenciranje listova, odnosno, kada molekularnim markerima utvrdimo o čemu se tačno radi. Taj posao je u toku i to će biti okončano relativno brzo. Za sada nemamo potvrdu da li je taj grašac beli ili grašac zeleni, grašac koji mi danas poznajemo i gajimo, odnosno italijanski rizling, ali vrlo verovatno da jeste.
Povratak u svetlu prošlost
Luković kaže da je ona nazvana u herbarijumu grašac beli i da se i kroz literaturu naziva grašcem sa sinonimima grašica ili graševina. Koren je isti jer bobica podseća na bobicu graška, sitna, zelenkaste boje i u svim se krajevima zvao tako. Navodi da se posle filoksere pojavljuju sinonimi talijanska graševina ili talijanska grašica, a ime rizling se u literaturi koristi prvi put pred Drugi svetski rat.
– Nakon Drugog svetskog rata, sve lokalno bilo je nemoderno, zaostalo i starinsko, i sve je trebalo iskrčiti – kaže Luković. – Grašcu su dali novo ime, na svu sreću, te je sorta opstala i preživela. U okviru klonske selekcije na Institutu za vinogradarstvo u Karlovcima izdvojen je klon koji je najpoznatiji ne samo u Srbiji, nego i u Hrvatskoj i Mađarskoj – SK54. Nastupio je period tranzicije i obnove vinogradarsko-vinarske tradicije kada je grašac, zahvaljujući imenu italijanski rizling, nažalost, uglavnom percepiran kao špriceraško vino, poput banatskog, karlovačkog ili drugih industrijskih tekućina.
Međutim, počeli su karlovački vinari, počev od Slavka Kiša 2014. i drugih, da se vraćaju izvornom imenu. Onda su to uradile i velike vinarije Fruške gore i danas je grašac ponovo u sedlu i vraća se u svetlu prošlost. Zahvaljujući Bolićevom opisu, znamo da je sorta vrlo dugo na Fruškoj gori, a zahvaljujući klonskoj selekciji, kada je izdvojeno 34 ili 36 morfoloških varijeteta, imamo osnovano pravo da sumnjamo da grašac jeste s Fruške gore. To tvrdi i Žoze Viljamos, vodeći svetski genetičar ampelograf. Sve to, uz činjenicu da su vinari počeli ozbiljnije da sa bave grašcem kao svojim nasleđem i da ga interpretiraju kao sortu koja može da pruži velika vina, što dokazuju i poslednja međunarodna takmičenja,uticalo je na to da se pokrene inicijativa da grašac dobije svoj dan, kao kaberne sovinjon i prokupac, i da se međunarodno obeležava. Međutim, korona nas je usporila u tome, za proleće naredne godine planiramo da to realizujemo kroz veliki događaj, kaže Luković.
Autentičan i tipičan za Frušku goru
Koliko je grašac prisutan u Fruškogorju drugo je pitanje koje se postavlja. Odgovor i na to pitanje daće analiza DNK uzoraka u Volnijevom herbarijumu. Ivanišević kaže da, ako se utvrdi da je to grašac beli i zeleni, onda imamo potvrdu da je davno došao na Frušku goru, pre 300 ili 400 godina. Nebitno gde je nastao – ovde ili negde drugde, suština jeste da se može reći da je on autentičan i tipičan za područje Fruške gore.
Grašac je, osim stručne, u fokusu pažnje šire vinske javnosti. Urednik magazina „Vino i fino“ Igor Lukvić kaže da je ime italijanski rizling ta sorta dobila od Austrijanaca, ali je ono došlo iz nemačkog jezika.
– Austrijanac Karl Lambl je izdao 1873. knjigu „Vinarstvo Vojne granice“ i Vojnu granicu nekadašnjeg Austrougarskog carstva je podelio na 10 regiona, od kojih je deseti bila Fruška gora. Popisao je sve sorte koje se gaje u Vojnoj granici i svakoj je dao nemačko ime, a kao sinonime naveo narodna imena. Tako su sve sorte koje su Austrijance podsećale na rizling dobile i to ime, a jedini pravi internacionalno priznat je rajnski rizling, koji je bio njihov – zapadni, a svi ovi ostali južni, istočni su bili vlaški, odnosno valš, ili valski. I dan danas u Sloveniji se on zove laški, a znamo da su Italijani Lahi. On je napisao vajser, valš rizling ili grašac beli u zagradi kao sinonim. Tim tragom došli smo do Prokopija Bolića, arhimandrita manastira Rakovac i iz njegovog „Savršenog vinodelca“ iz 1816. se u popisu sorti Fruške gore jasno vidi grašac beli i daje opis sorte koji je identičan sorti kakvu je znamo danas. On je to radio zahvaljujući Andreju Volnom, direktoru Karlovačke gimnazije i tvorcu herbarijuma koji sadrži i ampelografsku kolekciju – ističe Luković.
