Naše voćarstvo ubrzano se razvija i staje rame uz rame s naprednim evropskim voćarskim regionima, ali nam se još uvek veliki broj voćnjaka nalazi na neodgovarajućim lokacijama, te neredovno rađaju, daju niske prinose ili lošiji kvalitet plodova. Primer takvih grešaka, koje se kasnije ne mogu ispraviti, jesu zasadi kajsije, breskve ili trešnje u ravnici, gde su pogođeni prolećnim mrazevima, ili sadnja na zemljištu s visokim nivoom podzemnih voda, usled čega dolazi do sušenja stabala. Klimatske promene i nepogode i, sve češće, ekstremne godine, razlog su više što je pravilan izbor lokaliteta za nove zasade postao uslov bez kojeg ni pojedine voćne vrste, čak ni pojedine sorte ne mogu da ostvare maksimum genetičkog potencijala u pogledu visine prinosa, kvaliteta ploda, obojenosti i oblika.
Piše: Prof. dr Zoran Keserović
Voćarska proizvodnja u Srbiji najvećim delom se obavlja na otvorenom. Bez obzira na nivo ulaganja u proizvodnju, rizik od gubitka prinosa usled dejstva faktora spoljašnje sredine uvek postoji i posebno dolazi do izražaja u pojedinim godinama kada se javljaju niske zimske temperature, prolećni mrazevi, velike količine padavina, ekstremna suša, grad i, u poslednje vreme, olujni vetrovi. Usled globalnih promena klime ovakve ekstremne godine sve su češće.
Kako da skupe investicije budu rentabilne
Povećanjem intenzivnosti proizvodnje putem instaliranja sistema za navodnjavanje, protivgradnih mreža, antifrost sistema i drugog, smanjuju se rizici po prinos. Međutim, radi se o skupim investicijama koje su rentabilne jedino u agroekološkim uslovima koji odgovaraju odabranoj voćnoj vrsti.
Preduslov za rešavanje navedenih problema jeste postojanje voćarske rejonizacije, odnosno, preporuka o povoljnosti gajenja pojedinih voćnih vrsta u različitim geografskim oblastima u Srbiji
Izbor voćnih vrsta koje će se gajiti u pojedinim krajevima, odnosno na lokaciji odabranoj za voćnjak, prvi je ključni potez u podizanju novog zasada. Pritom se moraju uvažavati agroekološki uslovi koji najviše odgovaraju pojedinim voćnim vrstama. U nekim voćarskim krajevima, prema obimu proizvodnje, izdvojile su se voćne vrste adaptirane na lokalne agroekološke uslove. Poznato je, na primer, da u uslovima Fruške gore najbolje rezultate daje gajenje kruške i breskve, u Subotičko – horgoškom regionu dobro uspeva jabuka, u zapadnoj Srbiji šljiva i malina, u južnoj Srbiji oblačinska višnja.
Umanjivanje rizika i šteta
Ukoliko uslovi sredine nisu odgovarajući, čak i najbolja sorta, uz primenu svih agrotehničkih i pomotehničkih mera, neće dati dobre rezultate. Uzimajući ovo u obzir, kao i činjenicu da su voćke višegodišnje biljke, veoma je važno umanjiti bilo kakve rizike uticaja spoljne sredine. Prirodni uslovi (klima, zemljište i položaj) u pojedinim rejonima u Srbiji, izuzetno su povoljni za gajenje voća. Ne smemo gubiti iz vida ni ograničavajuće faktore. U agroekološkim uslovima Srbije voćarski limiti jesu niske zimske temperature, kasni prolećni mrazevi, grad, nagla promena temperatura u zimskom periodu, visoke letnje temperature, relativna vlažnost vazduha, nedostatak padavina, olujni vetrovi. I sve ih veoma često imamo u toku samo jedne godine, jedne sezone.
Naniske zimske temperature posebno su osetljive neke od koštičavih (breskva i kajsija) i jagodastih voćnih vrsta (kupina). Osetljivost voćaka prema niskim zimskim temperaturama zavisi od vrste i sorte, ali i od pripremljenosti voćke za mirovanje. Pojedini organi i delovi stabla različito su osetljivi na niske temperature.
Kasni prolećni mrazevi u Srbiji prouzrokuju velike štete kod većine voćnih vrsta. Velike promene u prinosu iz godine u godinu nastaju usled izmrzavanja cvetova i tek zametnutih plodića, pogotovu kod breskve, kajsije i šljive.
U Srbiji su od 2012. godine štete od niskih zimskih temperatura u voćnjacima redovna pojava. Visoke temperature početkom januara i februra te godine su uticale na brži razvoj generativnih pupoljaka koji su postali osetljiviji na pojavu niskih temperatura. Niske temperature su zabeležene u nekoliko navrata u martu i aprilu, i one su nanele velike štete najviše kod kajsije i trešnje, ali je bilo i izmrzavanja kruške u Mačvanskom okrugu, pa čak i višnje u Sremu. Izveštaji s terena govore da je šteta primetna na gotovo svim voćnim vrstama, s tim što je najveća na trešnji, kajsiji i kruški. Evidentno je da se voćnjaci ne smeju saditi stihijski, gde god ko stigne i bez uvažavanja optimalnih agroekoloških uslova.
Štete se događaju i kad je lokacija za voćnjak dobro odabrana. Zato u svetu i kod nas postoje mere za sprečavanje šteta od mraza. Nabrojaćemo neke: orošavanje voćaka, orošavanje ispod krošnje voćaka, vetroturbine, pokretni grejači vazduha, helikopteri, paljenje vatre u zasadima, zadimljavanje, primena različitih jedinjenja za sprečavanje tačke mržnjenja… U zasadima u Vojvodini dosta se primenjuju ovi vidovi zaštite od prolećnih mrazeva, ali je najbolja mera da se voćne vrste i sorte podignu u odgovarajućim agroekološkim uslovima.
Izbor i priprema zemljišta
Prilikom podizanja zasada mora se obratiti pažnja na zemljište, pogotovo na njegove sledeće osobine: dubinu i propustljivost zdravice, strukturu, mehaničke i hemijske osobine zemljišta. Najbolje je da zemljište za gajenje voćaka bude između peskovite ilovače i ilovaste peskuše ili da je aluvijalno-deluvijalnog porekla. Černozem je izvrsno zemljište za voćnjake. Suviše glinovita i laka zemljišta nisu pogodna za uspešnu proizvodnju. Kod teških zemljišta mora se prethodno izvršiti njihova popravka, a to je skupa agromera. Što se tiče peska, na njemu se može organizovati uspešna proizvodnja pogotovo jabuke, trešnje, višnje, kajsije, šljive i kruške, ali uz veće unošenje stajnjaka i navodnjavanje.
Potrebno je pre svega izvršiti fizičku i hemijsku analizu zemljišta. Hemijskom analizom zemljišta ustanovljava se sadržaj humusa, lakopristupačnog kalijuma i fosfora, sadržaj ukupnog azota, sadržaj kreča, kiselost zemljišta itd. Za savremenu intenzivnu voćarsku proizvodnju zemljište treba da ima 50 do 70% gline, najmanje 3% humusa, 15 mg lakopristupačnog fosfora i 25 mg kalijuma, najviše 6 do 8% ukupnog kalcijum-karbonata. Kiselost zemljišta treba da se kreće u granicama pH 5 do 7 u KCl.
Ukoliko ovi uslovi nisu ostvareni, mora se pristupiti popravci ili agromeliorativnom đubrenju voćaka. Ako je količina humusa u zemljištu mala, treba dodati odgovarajuću količinu stajnjaka. Za povećanje humusa od 0,1% u sloju zemljišta od 40 cm potrebno je dodati 30 do 40 tona stajnjaka po hektaru. U nedostatku stajnjaka može se koristiti zelenišno đubrenje. Za povećanje 1 mg lakopristupačnog kalijuma i fosfora u 100 g suvog zemljišta, potrebno je dodati 60 kg po hektaru fosfora i kalijuma. Ukoliko su zemljišta kiselija, potrebna je kalcifikacija, a ako sadrže više kreča, neophopdno je zakiseljavanje. Za kalcifikaciju se koristi najčešće mleveni krečnjak (kalcijum karbonat CaCO3), a može i negašeni i gašeni kreč.
Ako se pri meliorativnoj popravci zemljišta unese i stajnjak, količinu mineralnih đubriva treba smanjiti za 10 do 20%.
Privođenje kulturi, đubrenje, rigolovanje
Savremene zasade treba podizati samo na zemljištima koja su prethodno privedena kulturi. Potrebno je da se zemljište prvo očisti od šiblja, dugogodišnjeg korova, raznih žila i da se izvrši ravnanje terena kako bi se olakšala obrada zemljišta i sprečilo zadržavanje vode u depresijama.
Preporučuje se da se na zemljištu na kojem se želi podići voćnjak 2 do 3 godine gaje, ako je to moguće, pretežno leguminozne biljke. Na parcelama na kojima se želi podići voćnjak, mogu se godinu dana pred sadnju gajiti ratarske kulture koje ranije stižu, kako bi se zasejale neke leguminozne biljke koje brzo rastu i mogu biti zaorane prilikom rigolovanja.
Kada se izvrši rasturanje organskih i mineralnih đubriva, pristupa se rigolovanju ili dubokom oranju zemljišta. Dubina oranja zavisi od voćne vrste koja se sadi, podloge i tipa zemljišta. Dubina rigolovanja se obično kreće od 40 do 70 cm. Ono se obavlja rigoler plugovima. Ukoliko je oranični sloj plitak, preporučuje se obrada oranjem do 30 cm, a zatim podrivanje cele površine na dubinu od 60 do 70 cm. Ukoliko se ne poseduju plugovi za rigolovanje, onda treba koristiti jednobrazni plug i izvršiti što dublje oranje. Ne treba rigolovati previše vlažno ili suvo zemljište, već je najbolje da bude umereno vlažno. Ako su tereni pod većim nagibom, onda se mora pristupiti pravljenju terasa ili vršiti rigolovanje u pravcu redova širine 2 do 3 m.
Rigolovanje je najbolje obaviti u avgustu ili septembru, mada ga je, ako je lepo vreme moguće obaviti i u oktobru, pa i početkom novembra. Posle rigolovanja, zemljište treba ostaviti 1 do 2 meseca da se lagano slegne. Po sleganju zemljišta, ako se sadnja obavlja u jesen, treba obaviti finu pripremu. Ako se sadi u proleće, tada se fina priprema obavlja u toku februara ili početkom marta. Izrigolovana površina prvo se priprema teškim tanjiračama, a neposredno pred sadnju se prolazi setvospremačem ili drljačama.
Oprašivanje i oplodnja
Prilikom izbora sorti kod pojedinih voćnih vrsta mora se voditi računa o odnosima osnovne sorte i sorti oprašivača, pogotovu kod stranooplodnih voćnih vrsta kao što su jabuka, kruška, većina sorti trešanja, badema, nekih sorti višnje, kajsije i šljive ali i kod jednopolnih vrsta: oraha, leske i pitomog kestena. Za postizanje većih i stabilnijih prinosa i dobijanje krupnijih plodova i kod samooplodnih voćnih vrsta preporučuje se sadnja sorti oprašivača. Prilikom izbora sorti kod pojedinih voćnih vrsta mora se voditi računa o odnosima osnovne sorte i sorti oprašivača, pogotovu kod stranooplodnih voćnih vrsta.
Pri izboru sorti za oprašivanje mora se voditi računa o tome da sorte oprašivači imaju dobru klijavost polena, da im se bar za 50 % podudara fenofaza punog cvetanja s osnovnom sortom, da postoje kompatibilne gamete, da stupaju u period plodonošenja istovremeno i da su približno iste dugovečnosti. Pravilan raspored sorti u voćnjaku pogotovo je bitan za stranooplodne i triploidne sorte. Kod stranooplodnih sorti i sorti s inkompatibilnim gametama neophodno je da budu zastupljene bar tri sorte koje se međusobno oprašuju. Ako je u zasadu jedna sorta triploidna, tada je neophodno da budu zastupljene još tri diploidne sorte, kako bi se osigurala oplodnja bar s jednom od sorti oprašivača, kao i međusobna oplodnja diploidnih sorti. Prilikom zasnivanja voćnjaka treba nastojati da broj redova svake sorte bude paran, zbog lakše organizacije zaštite i berbe plodova.
Na osnovu načina prenošenja polena razlikujemo entomofilne voćke, odnosno, voćke čiji se polen prenosi insektima, i anemofilne, čiji se polen prenosi vetrom. Skoro sve voćne vrste (osim oraha i leske) entomofilne su. Cvet entomofilnih voćaka, svojom građom i sekretom koji luči, primamljiv je za insekte, a oni kretanjem od cveta do cveta prenose i njegov polen i na taj način stvaraju uslove za oplodnju. Najaktivniji prenosnik polena voćaka je medonosna pčela. U znatno manjem obimu ovu ulogu obavljaju drugi insekti (solitarne pčele, bumbar, muve, tvrdokrilci i sl). Prema mnogim ispitivanjima u oprašivanju voćaka pčele učestvuju sa 75 do 90 %, a ostatak se odnosi na druge insekte. U voćarskoj praksi odavno je bilo primenjivano da se u voćnjak donose pčelinja društva koja bi potpomagala proces oprašivanja.
U poslednjih nekoliko godina suočeni smo sa činjenicom da u vreme cvetanja većine voćnih vrsta bude prohladno i kišovito vreme, a s obzirom da pčele ne lete na nižim temperaturama postavila se kao nužnost korišćenja bumbara u procesu oprašivanja. U Srbiji se košnice bumbara koriste posredstvom firme HOYA B.S. iz Subotice koja je zvanični uvoznik i distributer polinatora – bumbara kompanije KOPPERT. Bumbari imaju velike prednosti u odnosu na ostale insekte koji vrše oprašivanje: počinju aktivnosti pri temperaturi od 6 do 8º C, aktivni su prilikom kišovitog i oblačnog vremena, zbog veličine i dlakavog tela prenose velike količine polena, rade bolje u zaštićenom prostoru.
Jesenja ili prolećna sadnja?
Sadnju voćaka moguće je obaviti u jesen, ali i u toku zime, ukoliko vremenske prilike dozvole, kao i u proleće što je moguće ranije. Najbolja je jesenja sadnja, jer preseci žila brže kalusiraju, voćke su bolje obezbeđene vodom i takve se sadnice brže i bolje razvijaju. Prolećna sadnja preporučuje se na vetrovitim položajima i predelima s vlažnijom klimom, pogotovo na težim zemljištima.
Ukoliko se koriste sadnice s prevremenim grančicama, ili KNIP sadnice, bolja je prolećna sadnja. Kod koštičavih voćnih vrsta sadnju treba završiti do 20 aprila, a kod jabučastih voćnih vrsta do 20 maja, ali je i kod jednih i drugih najbolje završiti sadnju do kraja marta ili početkom aprila.
Najprofitabilnije voćne vrste
Po uvođenju savremenih tehnologija izdvajaju se: borovnica, jabuka, trešnja, malina i jagoda, gde se možemo porediti s najrazvijenijim voćarskim regijama sveta, ali i po prinosu koji ostvarujemo po hektaru. Po profitabilnosti u Srbiji se izdvajaju sledeće voćne vrste: borovnica, malina, jagoda, jabuka i trešnja. Perspektivu imaju i: višnja – pored industrijskih sorti šansu imaju i krupnoplodne sorte, kajsija – pogotovu ranije sorte, otpornije na niske temperature i prolećne mrazeve, leska, orah i kruška, ali i druge voćne vrste kao što su šljiva, kupina i breskva.
Po profitabilnosti, u Srbiji se izdvajaju sledeće voćne vrste: borovnica, jabuka, jagoda, malina i trešnja, ali perspektivu imaju i višnja, a pogotovu krupnoplodne sorte, kajsija, leska, orah i kruška, kao i šljiva, kupina i breskva.
