NEKAD ALAT, A DANAS UKRAS
Imam iz detinjstva jednu sliku, ne mogu nikako da je nađem, izbledela, pohabana, tragovi godina odavno urezani. Na njoj sestra i ja. Možda dve godine, uvr glave dve ipo, nesvesne sveta oko sebe. Sedimo u sepetu, a sepet stavljen na improvizovana kolica sklepana od tri unakrsne daske, kojima su nas u nemanju nekih drugih, a da bismo bile mirne, vozali od dvorišta do štale, pa od štale do bare i nazad. Kako smo rasle sepet je postajao sve manji, a i služio je za druge stvari. U njemu bismo onako malene, sitne, zajedničkim snagama između sebe nosile seno kravama, ili išle do ovaca. Ponekad, u stvari sve češće kako smo rasle, punile bismo ga krompirom sa njive iz krčevina, na nekih kilometar od kuće, usput dodavale i poneki krastavac i paradajz, kako bi šta pristizalo i tako kao magarci natovarene, nosile do letnje kujne. Što smo bile starije i sepet je bio teži, a i više ga nismo nosile zajedno, već svaka svoj, da bi se više posla obavilo.
Osim sepeta u našoj kući koristile su se i kotice ili kotarice, što bi se reklo sepet u manjem obliku. S tom razlikom što je drška na kotici bila po sredini, a kod sepeta na zaleđini. Kotarice smo u sezoni malina, ranom zorom opasivali oko struka, obično nekim stričevim starim, izanđalim kaišom ili nekom strininom pred bacanje maramom. Jedna kotica po reda maline pola gajbice, obično dve u jednom redu. One najmanje smo nosili žicom zadenute za te veće i u njih odvajali drugu klasu.
A bile su zgodne i za kupine, ali smo ih izbegavali jer kupine ostavljaju trag, pa bismo onda morali da turamo artiju, onu novinsku politikinu punu olova. Još smo u njih skupljali i orahe, koristili za branje trešanja, mada nisu imale dovoljnu dubinu i često bi mi se desilo da se samo iskrene i ceo ubir ode niz drvo na zemlju, što me je do suza dovodilo, jer znam da sledi grdnja.
Čini mi se da je to i bio lakši deo detinjstva. Ništa mi grđe nije bilo nego kad nas pošalju na izvor u dnu šume. Obramicu na rame, kofe u ruke pa teraj. Niz šumu sa praznim plekanim kofama i nekako, ali uz šumu sa po dvadeset litara vode na ramenima – nikako. Nekako nam se uvek dešavalo, baš pred izlazak iz same šume da se onaj treset ispod nogu promeškolji, da odu opanci ulevo i udesno, da opučim niz ledinu i svu vodu prospem što na sebe, što po šumi, kofe zacangrljaju nizbrdo i samo bih sela i kukala, a oni gore u poslu čekaju ladne vode da se okrepe. I šta ćeš, ajde Jovo nanovo. Drugi put ne bismo žurile, lagano, pa kad stignemo, a stignemo taman kad već krenu da nas traže.
Sve to zaboravim kad nedeljom, a to je nedeljom bio jedini posao, strina stavi brašno u naćve, razgrne ga sa strane i u udubljenje sipa vodu sa prirodnim kvascem (danas kažu starter), pa čeka da nadođe. A onda, rukama lagano nagrće i mesi, malo po malo, lagano pa sve brže natire. Kad podmesi, stavi grubu tkanu krpu preko i pusti da odstoji. Onda vadi testa, za otprilike četiri velika, hleba, a ostalo za kravajčiće, najmekše i najmirisnije hlepčiće našeg detinjstva. U toplu vurunu, jedan po jedan na loparu ispušta da se peku. Bože, ima li šta lepše od toga? I danas ta toplina ogreje ono malo preostale duše.
I to bi bilo to što se seoske idile tiče. Kod maminih je bila potpuno drugačija atmosfera. Gorštaci, navikli na mnogo teže uslove, posnu zemlju, tešku za obradu, nisu štedeli ni sebe ni nas. I danas se sećam kad smo u vreme najveće inflacije koja je ovu izmučenu zemlju pogodila, posejali žito na strmini gde ni kombajn, ni žetelica nisu mogli prići. Šta ćemo, kud ćemo, srpove stare bar stotinu godina, one iste kojima su naši prađedovi žnjeli, uzesmo u ruke, očistismo, naoštrismo i krenusmo u polje. Ispred nas brat sa ručnom kosom na koju je vezao kanap, a na kanapu najlon kako bi snoplje pravio, iza mi, šta ostane srpovima. Ujak za pas zađenuo rog od krave, a u njemu brus od koga se nikada odvajao nije. Ako zapne on odmah naoštri. Ruke krvave ko u Kosovke devojke, ali pesma ne silazi sa usana Što od muke, što od radosti jer ipak možemo.
-Ječam žeeeela Kosovkaaaaaa devooooojkaaa, ječam žela, ječmu govoriiii iii laaaa – ori se iz naše livade. Komšije gledaju u čudu, je l smo luđi što ručno žanjemo ili što još i pevamo dok to radimo. Nama niz lice i suze i znoj, mešaju se sa trunjem što od žita dopire. Za dan, a i sami smo se čudili kako smo uspeli, završismo. Onako umorne, mokre i sa piljevinom u kosi, baba nas dočeka u dvorištu. U ibriku voda da se umijemo, pred starim vekovnim vajatom postavila siniju. Oko sinije tronoščice, one sa udubljenjima tamo gde je sedalo, što bi danas rekli ergonomske. Na siniji proja bela još se puši, kajmak žuti se ko dukat od masnog planinskog mleka, malo narezane pršute i rakija, nje je hvala bogu vazda bilo. Sedamo, čini se nikad mi hrana slađa nije bila. Falilo je još samo ognjište, pa da bude kao pre sto godina što je bilo. A bilo je lepo.
Obramica, ponegde kobilka
To je drvena u blagi luk savijena motka sa urezima na krajevima, zavisno od jačine moglo se nositi od deset do petnaest kilograma težine na svakoj strani. Obično su nošene kante sa vodom ili mlekom i uglavnom su je koristile žene.
Naćve
Drveno korito, manje ili veće u kome se mesilo testo za hleb. Mogle su biti manje ili veće u zavisnosti od potrebe domaćinstva. U našem domaćinstvu su bile one najveće. Izgledale su kao velika orahova ljuska, u stvari izdubljeno ovalno drvo, lepo odeljano.
Tronožac
O tronoškama ne treba pričati. I danas su poznate i koriste se u domaćinstvima. Jedino što su one stare možda bile naprednije od ovih novih, jer su imale ta udubljenja, što bi se reklo ergonomska.
Kotarica ili kotica
Slična sepetu, ali manja i izrađena od tanje vrbove šibe, slame, trave, rogoza. Služi za čuvanje ili nošenje manjih ili osetljivih proizvoda jaja, pečuraka, hleba, a mi smo je koristili za branje bobičastog voća.
Sepet ili sepetka
Naziv za košaru pravljenu od šiblja, rogoza, trske, najčešće vrbe, a u novije vreme od žice i plastike. Korišćen je u razne svrhe, da se donese slama, seno, kukuruz, ponekad plodovi voća i povrća.
Sinija
Sinija je niska, drvena trpeza, drveni sto, negde na tri, a negde na četiri noge. Nekada su domaćice sedeći na tronoškama sukale pite na sinijama, a uglavnom se u staro vreme za sinijom jelo. U jednoj činiji je bila hrana, svako je imao svoju drvenu kašiku, pa koliko ko uspe da zagrabi.
Lopar
U našem domaćinstvu najbitnija stvar. Velika drvena lopata kojom je hleb nošen na pečenje, stavljan u vurunu, a zatim vađen iz iste i pronošen tako vreo pored naših osetljivih noseva. Sve nam je moglo promaći, ali kravajčići nikada, ni da smo na petsto metara od kuće.
Tekst: Zorica Dragojević
