Akontna cena ariljske maline je 400-420 dinara za kilogram, kod trenutne isplate istaknuta je cena od 400 dinara. Ona je dostigla istorijski maksimum i njena visina je udarna vest. Međutim, predsednik jednog od uduženja malinara, Božo Joković iz Arilja, objašnjava da ovako visoka cena ima i pozadinu, odnosno, obrazloženje treba tražiti u odnosu ponuda-potražnja. Na svetskoj berzi potražnja za malinom je ogromna jer ovog voća naprosto nema Sve zalihe koje su predhodnih godina bile izvezene, do početka ovogodišnje sezone su potrošene.
-Ova sezona takođe je diskutabilna jer se beleže ogromni podbačaji u proizvodnji. Kako je cena dostigla istorijski maksimum, tako proizvodnja beleži veliki pad. Treba istaći nekoliko momenata – repromaterijal je višestruko skuplji, poskupeo je manuelni rad i svi inputi u proizvodnji. To navodi na zaključak da u ekonomskom smislu proizvođači maline ništa bolje neće proći nego prošle godine, kada je rod bio veći, a cena manja. Srbija je zapravo izgubila proizvodnju maline. Ranijih godina ukupna proizvodnja bila je od 60.000 do 100.000 tona. Ove godine daleko smo ispod ove količine, a koliko tačno, znaćemo na kraju berbe, kaže Joković.
Po njegovom mišljenju, malina, kao injekcija razvoju voćarstva, nije dobro iskorišćena, čak je proizvodnja i unazađena. Kao razloge navodi izostanak sistemskog programa i rad po starim metodama.
-Nemamo plantaže s adekvatnim sortimentom za konzumni plasman koje su obezbeđene protivgradnom mrežom, rasprskivačima koji smanjuju temperaturu vazduha, antifrost sistemom, sistemom za navodnjavanje. Mora se reći da je država za proizvodnju maline dala ogromne subvencije i sada imamo upisano 24.000 hektara, dok je na terenu drugačija priča. Mislim da je za malinare sada vreme i da što pre moramo da sednemo sa ljudima iz struke koji treba da napišu modalitet razvoja malinarstva, kaže naš sagovornik.
Kao primer dobre prakse naveo je prosperitet proizvodnje jabuke po italijanskom modelu koji je u Vojvodini primenio prof. dr Zoran Keserović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Naše malinogorje, kako kaže Joković, prvo je u Evropi po geografskom poreklu ali, na žalost, nisu praćeni svetski trendovi u proizvodnji maline. Srbija mora imati ogromnu količinu maline koju će plasirati u konzumnom stanju u prerađevinama, kao i za industriju. Da bi se došlo do toga, neophodni su promena tehnologije proizvodnje i transfer znanja.
-Ceo teret proizvodnje do sada je bio na plećima proizvođača. Primera radi, pre nekoliko godina medijski nije bila interesantna otupna cena 40-90 dinara za kilogram, a sada svi mediji govore o ceni od 400 dinara. Zbog toga i treba naglašavati šta se krije iz te cene – nedostatak maline na tržištu i izgubljena proizvodnja u Srbiji, stava je Joković.
A zašto je to tako? Država je izdvojila ogromna sredstva za subvencije i premije osiguranja. Ali, naš sagovornik insistira na izmeni Zakona o osiguranju poljoprivrednih useva, primeni Zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda koji je sada u proceduri. Prema njegovim rečima, svi su u ovoj proizvodnji timski omanuli i sada su timski gubitnici. Umesto visokih prinosa, proizvođači i s ovom visokom cenom imaju strahove od toga kako da se razduže. Kao važan nedostatak Joković navodi činjenicu da nema zadruga preko kojih bi se izašlo na tržište. Postoji tampon zona između proizvođača i kupaca koji imaju svoj ekonomski interes – jeftinije da kupe, a skuplje da prodaju.
-Za sadašnju situaciju u malinarstvu delom je kriva država, delom proizvođači ovog voća, a delom su krivci i izvoznici. Najveći krivci su klimatske promene zbog kojih je ovogodišnji rod umanjen za više od 50 odsto. Imali smo elementarne nepogode, ali ne i mehanizam odbrane od njih. Pre svega, nismo imali pripremljene funkcionalne plantaže koje bi odgovorile ovom izazovu. Sem toga, tzv. vikend proizvođači izlaze na tržište s malinom koja nema kvalitet i kvantitet, te se veliki proizvođači, koji su imali i velika ulaganja, plaše da ne budu zajedno sa njima povučeni pod led, kaže naš sagovornik i dodaje da je upravo iz tih razloga prva srpska složena zadruga „Agro eko voće“ iz Arilja, čiji je Joković osnivač i direktor, osnovala tim čiji zadatak je da napravi atmosferu u kojoj će proizvođači maline biti zaštićeni, uz obezbeđenu sigurnost u dugoročnoj proizvodnji. Partneri u ovom poduhvatu moraju biti država i struka.
Već sada se pominje da će na jesen doći do hipersadnje maline, prevashodno zbog trenutno visoke otkupne cene. Međutim, povećanje površina pod zasadima ništa neće doneti, ukoliko se sve ne uredi na drugačiji način. Naš sagovornik smatra da struka treba da kaže da li je neka parcela pogodna za ovu proizvodnju, koji sortiment treba saditi i koju tehnologiju primeniti. Tek kada proizvođač ispuni ove uslove, može dobiti subvencije i postići dobre rezultate.
Kako smo čuli od Boža Jokovića, četiri stuba drže uspešnu proizvodnju maline: država, stručna služba, proizvođači i izvoznici. Zajednički zadatak im je da jedni drugima budu dugoročni partneri.
Piše: Jasna Bajšanski
Foto: Pixabay
