Zašto smo zapostavili požegaču – poznatu i kao mađarka, bosanka, bistrica, čokešinka, jesenka, german prune plava šljiva, ćustendilska šljiva, vengerka – sortu šljive koja je igrala veoma važnu ulogu u istoriji Srbije i bila značajan činilac srpske tradicije, srpske ekonomije i srpske promocije u svetu? Ovo pitanje za mene ima sve veći stručni i naučni, ekonomski pa i demografski značaj, vezano je za moju profesiju i čitav život posvećen voćarstvu, a oduvek naglašenu emotivnu dimenziju jer sam rođen i odrastao među šljivama, požegačama i među ljudima u voćnjacima i na njivama.
Sećam se svog detinjstva u rodnom mestu Zavlaci kraj Krupnja i svake okućnice koja je imala u svojim baštama šljivu požegaču, a u dvorištima poneko stablo crvene ranke koja je jedna od najboljih šljiva za rakiju. U bašti mog dede Marka i oca Živorada Keserovića značajan izvor prihoda ostvarivao se od plodova požegače. Jedan deo roda prodavali smo za sušenje, a ostala, nemala količina, preko 100 kazana, išla je u rakiju. U blizini rodne kuće na planini Vlašić bila je velika plantaža izdanačke požegače na terasama i različitim nadmorskim visinama, a berba je trajala i preko mesec dana.
I Zavlaka, i Srbija na šljivu mirisale
Celo selo Zavlaka na šljivu je mirisalo i bilo je u znaku šljive. Zakon o povraćaju zemljišta bivšim vlasnicma, koji je brzopleto donet 1991. godine, vraća zemljište bivšim vlasnicima koji su pretežno živeli po gradovima i, naravno, ceo taj zasad propada. Nekada lepo uređeni seoski pejzaži postaju „tužaljke“, s obiljem otpada i šikarama. Od preko 35 domaćinstava sada je ostalo samo nekoliko, ali je nestajanjem seoskih domaćinstava nestala i požegača: kao da je delila sudbinu propadanja srpskog sela. Lepo je to osetio Dobrica Erić u pesmi o šljivi: “Šljiva na pragu moje rodne kuće, na njoj dve tice – suton i svanuće. Šljiva na bregu šljiva u dolini, šljivov cvet po celoj mojoj Otadžbini“. Erić pesmu završava stihovima: „Putniče, što ideš iz daljine sive, zapamti ovu poslovicu prostu – kuća pred kojom ne cvetaju šljive, ne nada se više ni suncu, ni gostu. U Srbiji, zemlji voćnjaka i njiva, sve je više avlija i bašta bez šljiva“.
Pokojni profesor Paunović sa Poljoprivrednog fakulteta, davnih godina mi je rekao: “Profesore Keseroviću, otkako smo izgubili požegaču, mi i sa rakijom gubimo poziciju na međunarodnim degustacijama. Sada nas tuku Francuzi s rakijom od njihove mirabele. Ako možete, vratite požegaču i crvenu ranku…”
Do pre nekoliko godina na novosadskim pijacama mogla se naći suva šljiva od požegače koja je bila daleko skuplja od stenleja. Sada je ne mogu pronaći ni na jednoj pijaci. Ostale su samo pesme i izreke: “Ko u šljiviku travu kosi, taj rakiju prosi”. Nikola, jedan od mojih rođaka u Zavlaci, često je pevao: – “Rakijo, rako ja te volim jako, a ti mene, rako, u jendek polako”, a svima je znana narodna pesma “Znaš li, dragi, onu šljivu ranku” koja svedoči o značaju šljive u našoj tradiciji.
Rekordan izvoz iz 1927. godine još nije nadmašen
Požegača je igrala važnu ulogu u ekonomiji Srbije. U Kneževini Srbiji 1867. godine izvezeno je 4.000 tona suvih šljiva i zarađeno 84.000 dukata. Krajem 19. veka Srbija je ušla u veliku ekonomsku krizu i spasila se zahvaljujući izvozu suve šljive za Kaliforniju. Tadašnja Vlada uvidela je koliki je značaj voćarstva za državu i donela Zakon o unapređenju poljoprivrede, a posebno voćarstva. Takva politika pokazala je rezultete i, bez obzira na Prvi i Drugi balaknski rat i Prvi svetski rat, već 1927. godine Srbija izvozi rekordnih 24.000 tona suve šljive. Taj rekord nikada posle toga u istoriji Srbije nije dostignut, da bi krajem krajem 20. veka izvoz suve šljive pao na samo oko 1.000 tona. Recimo da smo 2011. izvezli oko 2.265,7 tona, u vrednosti od 4.894.486 evra, a u 2019. oko 3.652,8 tona u vrednosti od oko 6,7 miliona dolara. Dakle, danas znatno manje izvozimo nego što je izvozila Kneževina Srbija.
Zato sam se ponovo zainteresovao, kao profesor, da u srpske voćnjake vratim požegaču. Od toga nikada nisam odustajao, iako je većina stručne i naučne javnosti bila ubeđena da je sorta šljive požegača izgubljena. Još na kongresu voćara u Čačku 1988. godine vrhunski stručnjaci govorili su da je s požegačom završeno, jer je stvorena sorta šljive čačanska rodna koja treba da je zameni. I tada sam bio mišljenja da se to neće desiti, ali sam, na žalost, imao jako malo istomišljenika.
Međutim, ova godina pokazala je koliko vredi požegača: sva je otkupljena za preradu, a cena joj je dostizala i 60 dinara. Otkupljivana je na terenu Povlena, oko Kosjerića, u Podgorini i Rađevini, i nešto manje u Ljuboviji. Neko je shvatio da može da napravi brend od šljivovice, ako je već nismo zaštitili, već su to uradili drugi. Zahvalan sam ljudima koji su prepoznali kvalitet požegače koja je proslavila naše voćare u svetskim razmerama.
Dugo bila u svetskom vrhu
Smatra se da požegača potiče iz Azije, tačnije, iz Male Azije, Sirije, s Kavkaza, iz Persije, s područja Kaspijskog jezera, Turkmenije. U Evropu, najpre u Grčku, došla je pre Nove ere. Rasprostranjena je u Rumuniji, Rusiji, Bugarskoj, Mađarskoj, Austriji, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, severnoj Italiji, Francuskoj. Ima je i u severnoj Americi, u SAD. Prema prof. Milovankiću, poreklo je sporno, a verovatno je njeno veće širenje po Evropi vezano za Mađarsku. Nesporno je, međutim, da je požegača bila jedna od vodećih sorti šljive u svetu i bila je kod nas dugo vodeća sorta šljive. Bila je najviše zastupljena na području Šapca i Valjeva. Nekada je učestvovala sa 13,2 odsto u rasadničarskoj proizvodnji šljive u Srbiji, a danas ne možemo naći ni jednu jedinu sadnicu. U prilog zalaganju za njen povratak u naše rasadnike i voćnjake, reći ću nešto više i o bitnim osobinama ove izuzetne sorte.
Dobre osobine požegače su rana i redovna rodnost, izuzetan kvalitet plodova za jelo i sve vidove prerade, a mane su joj osetljivost na šarku, kao i sitan plod. Sazreva u našim šljivarskim područjima krajem avgusta i početkom septembra, a na većim nadmorskim visinama zri do kraja septembra. Izdanačka požegača je srednje bujna, a okalemljena na džanariki je bujna. Koren izdanačke požegače je plitak, deblo osetljivije na oštećenja od mrazeva, naročito na jugozapadnoj strani. Kruna je gusta, piramidalna do široko piramidalna. Odlikuje se velikom nosivošću i grane se retko lome pod teretom ploda. Tačnije, lome se ukoliko ima puno grana koje rastu uspravno, i to treba regulisati rezidbom. Ramene grane su duge i vitke i dobro su obrasle rodnim grančicama, pretežno majskim kiticama i cvetnim grančicama koje se završavaju trnastim izraštajima. Požegača razvija spontano zatvoreni tip krune, usled prirodno uspravnog rasta skeletnih grana, pa su ovakve krune nedovoljno osvetljene, te im unutrašnje obrastajuće drvo brzo odumire, a vegetacija i rod se premeštaju u vrhove.
Pod teretom lisne mase i roda, vrhovi skeletnih grana se savijaju, time se zasenjivanje nižih delova krune još i pojačava. Usled povijanja, skeletne grane ostaju tanke i manje su nosivosti, a na prevojima pojačano izbijaju vodopije. Nije redak slučaj da se ovakve grane preopterećenih vrhova pod obilnim rodom i polome. Najkvalitetnije rodno drvo su kratke jednogodišnje grane, koje su izbile na dvogodišnjem drvetu – majske i cvetne grančice. Uvek se mora ostaviti i dovoljan broj jednogodišnjih mladara na kojima će se obrazovati rod za sledeću godinu. Zato je veoma važno rezidbom prosvetliti krunu.
Cveta kasno i eksplozivno
Prema profesoru Paunoviću, požegača postiže dobre rezultate pri kalemljenju na džanariku, belošljivu i crni trn. Požegača lista kasno, sredinom aprila. Osetljiva je na prouzrokovače plamenjače, rđe, rogača i šarke šljive, kao i na šljivinu štitastu vaš, a manje strada od monilioze i šljivine ose nego druge sorte šljiva.
Cveta kasno i eksplozivno. Za nekoliko sati, u toku toplih dana, sredinom aprila, mogu da se otvore svi cvetovi požegače. Zato je poželjno gajiti je na različitim nadmorskim visinama i ekspozicijama, da bi se sačuvala od poznih prolećnih mrazeva. Samooplodna je, pa može da se gaji u čistim jednosortnim zasadima, ali krupnije plodove razvija ako ima oprašivače.
Požegača se jako dobro prilagodila različitim klimatskim i zemljišnim uslovima, ali najbolje rezultate postiže na gajnjačama i lakim smonicama, na severnim, severoistočnim i istočnim položajima u brdsko-planinskim regionima od 200 do 600 metra nadmorske visine.
Počinje da rađa u četvrtoj godini posle sadnje. U početku rezidba ne bi trebalo da bude oštra, jer produžava period mladalačke nerodnosti, ali i kasnije, u punoj rodnosti, rezidba ne bi trebalo da bude jaka jer to smanjuje rodnost, odnosno, narušava se ravnoteža između vegetativnog porasta i rodnosti. Međutim, ne treba raditi ni suviše blagu rezidbu, jer ako se ona uopšte ne radi, plodovi ostaju sitni, što je ionako njena velika mana. Rezidba, dakle, treba da je umerena.
Intenzivno se rade klonske selekcije
Požegača je jako osetljiva na virus šarke šljive. Treba reći da ona nije bila toliko osetljiva dok sorta stenlej nije ušla u Srbiju. Stenlej je sorta tolerantna na šarku, tačnije, šarka se javlja na listovima, ali ne i na plodovima. Zahvaljujući rezidbi i vašima, virus šarke je, zahvaljujući stenleju, uništio zasade požegače u Srbiji. Trebalo bi u narednom periodu uraditi klonsku selekciju požegače, stvoriti predosnovni ili predbazni materijal, iz koga bi se podigli bazni matičnjaci za proizvodnju sertifikovanog sadnog materijala i sadnju uraditi u rejonima gde nije otkrivena šarka ili je malo zastupljena.
Plod je sitan, od 17 do 19 grama, što je veliki nedostatak ove sorte. Ovalnog je oblika ili, kako navode neki autori, ovalno jajast, tamnoplave boje i prekriven obilnim sivim privlačnim pepeljkom. Plitka brazda pruža se po dužini ploda. Pokožica zrelog ploda lako se odvaja od mesa. Mezokarp je sočan, jako topiv, slatko nakiseo, odličnog ukusa, ćilibarne do narandžaste boje, ređe zlatnožute. Dobro je za ovu sortu što plod može dugo da se drži na grani i dobro podnosi transport. Plodovi se čuvaju u običnom skladištu od jedne do dve nedelje, a u hladnjači se drži na +-1°C i relativnoj vlažnosti oko 90 procenata od 3 do 7 nedelja. Plodovi se upotrebljavaju za jelo, preradu – kompoti, džem, marmelada, sok, suve šljive, pekmez, rakija itd – i u domaćinstvu za slatko, a poseban kvalitet ima slatko od suvih šljiva s orasima.
Na selekciji požegače intenzivno se radilo, pogotovu na klonskoj selekciji požegače, u Nemačkoj, Češkoj , Bugarskoj, Rusiji, Mađarskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Hartman u Nemačkoj izdvojio je iz vegetativne populacije požegače sledeće pozitivne selekcije – Etsheid, Gunser, Meschenmoser, Schufer i Wolff. Saradnici za voćarstvo Instituta u Čačku iz vegetativne populacije požegače odabrali su selekciju požegače B1-56 u Boričevcu kod Valjeva sa srednje krupnim plodovima do 24 grama. Prof. Šutić i prof. Pajkić s Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu otkrili su dve selekcije požegače – Ranu maleševsku koja zri 10 dana pre, i Poznu maleševsku koja zri 20 do 25 dana posle obične požegače. Profesorka Kapetanović sa sarajevskog fakulteta je sa svojim rasadnicima izdvojila dve selekcije požegače pod imenima Korajka i Bosanka.
Na oglednom polju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu na Rimskim šančevima okalemio sam klon koji mi je dao Dragojlo Dragojlović iz okoline Valjeva na dve podloge – kržljavu Torinel i srednje bujnu Istharu. Voćke su posađene na rastojanju 4×1,20 i 4 x 1,50. Sada su u četvrtoj godini i sledeće godine očekujemo punu rodnost. Iako požegača po pravilu ne daje dobre rezultate u uslovima Vojvodine – videćemo kakvi će sada biti.
Šta treba da uradimo
Uraditi klonsku selekciju požegače,
Stvoriti bezvirusni predosnovni sadni materijal,
Ispitati požegaču na vegetativnim podlogama, pogotovo na vavitu,
Podići zasade požegače u rejonima gde nije evidentirana šarka ili je ima samo u tragovima,
Standardizovati tehnologiju prerade – proizvodnje rakije, sušene šljive, pekmeza itd,
Ministarstva poljoprivrede i nauke treba finansijski da podrže projekat da bi se ove mere realizovale.
Cena podiže zasade
Ako cene ostanu visoke, procena je Snežane Ranković, voćari će ponovo da sade požegaču jer je ovo podneblje idealno za njeno uzgajanje
Čitava Podgorina je po požegači bila poznata – kaže Snežana. – Problem je i u tome što joj je plod sitan i sada nema mašina za njegovu obradu, sve su predviđene za preradu stenleja. Pošto na evropskom tržištu, a mi smo pre svega izvoznici sirovine, mogu da prođu samo šljive upakovane u kese od 10kg, prepoznatljiva je samo aženka i stenlej. Čile i Argentina forsiraju, naravno, zajedno sa SAD, tu šljivu, za požegaču mislim da ni svet odavno ne zna. Jako je teško dokazati danas da u Srbiji postoji ozbiljna proizvodnja suve šljive u Evropi, a kamoli da postoji proizvodnja požegače. Ta šljiva ostaje samo za sada na domaćem tržištu i eventualno za neki budući brend koji svet može da prihvati kao autentični brend iz Srbije.
Miloš čeka novu selekciju
Miloš Kolaković, proizvođač šljive iz Valjevske Kamenice, uzda se u novu selekciju požegače, iako i stara danas zauzima jedan hektar njegovih voćnjaka.
– Imam više vrsta šljiva, trenutno brinem o čačanskoj rodnoj, međutim, razmišljam o novim zasadima požegače, pošto sam saznao da su na teritoriji Valjeva pronašli klon imun na šarku. Požegača nije stvorena niti u laboratoriji, niti u epruveti, već je to dar prirode. Šljive požegače je bilo na desetine tipova, nije selekcionisana kao stenlej ili čačanska rodna. Svako mesto imalo je svoj tip požegače i u okviru toga više tipova: neke su bile rane, neke poznije, neke su bile cepače, lako se vadila koštica, ali su bogato rađale. I domaćini su gledali koji tip šljive odgovara njihovoj zemlji, malo su đubrili oko tog stabla, malo skraćivali grane, prekopavali samo malo, i odmah dobijali na stotine sadnica, pravili zasad od jednog tipa požegače – seća se Kolaković slavne istorije srpske šljive koja je naglo prekinuta, jer je krajem prošlog veka požegača skoro uništena kada je sa stenlejkom stigao i virus šarka, na koju je požegača izuzetno osetljiva.
Kolaković veruje da je šarka nama ubačena u vreme kad smo celom svetu konkurisali šljivom. Koliko je požegača kvalitetna govori i podatak da se, kad umre, od njenog drveta pravila frula koja je takođe proslavila naš narod. Frula se isključivo izrađuje od ove šljive.
-Nema boljeg pekmeza nego od nje – dodaje, – a najbolji ugalj je od korena požegače. Od stenlejke ne može, neće da gori. Još nisam čuo da su domaćice tražile da prave slatko od šljive stenleja. Isključivo traže požegaču, a sad i čačansku rodnu, pošto joj je požegača jedan od roditelja.Kolaković veruje da je šarka nama ubačena u vreme kad smo celom svetu konkurisali šljivom. Koliko je požegača kvalitetna govori i podatak da se, kad umre, od njenog drveta pravila frula koja je takođe proslavila naš narod. Frula se isključivo izrađuje od ove šljive.
-Nema boljeg pekmeza nego od nje – dodaje, – a najbolji ugalj je od korena požegače. Od stenlejke ne može, neće da gori. Još nisam čuo da su domaćice tražile da prave slatko od šljive stenleja. Isključivo traže požegaču, a sad i čačansku rodnu, pošto joj je požegača jedan od roditelja.
Snežana kaže da je perspektiva požegače moguća pod imenom „Zdravo iz Srbije“. To je šljiva kojoj praktično ne treba ništa od hemije i zaštite, a ako iz rasadnika krene požegača otporna na šarku, mogućnosti za procvat ove vrste su neslućenih razmera. Zapadna Srbija je uvek bila poznata po šljivi i proizvodnji svinja, ali nažalost, nijedno ni drugo danas nemamo, kaže naša sagovornica.
Požegača bi mogla da doživi ponovni procvat jer je zaista vredna. Novac koji su proizvođači dobili od njene prodaje ove godine ulio im je nadu i vratio entuzijazam da ponovo zasade požegaču jer, proizvodnja suve šljive drastično opada.
Traže je i prerađivači i potrošači
Proizvodnja sveže požegače u čitavoj Srbiji je u opadanju, a posebno u našem kraju gde je ona bila i najzastupljenija – kaže Snežana Ranković iz Osečine, preduzetnica i vlasnica firme Belfarma d.o.o, u okviru koje je „Kuća šljiva“ i njen glavni proizvod – suva šljiva požegača. – Ta vrsta šljive bukvalno izumire i opstala je samo u pojedinim zasadima koji nisu bili pod uticajem šarke, jer nisu bili u blizini zasada stenleja koji je i doneo tu bolest. Ta šljiva se održala, a poslednjih nekoliko godina ima izuzetno visoku cenu.
Ove godine godine se u zreloj fazi otkupljivala za 55 i 60 dinara po kilogramu. Za nju su zainteresovani prerađivači alkohola i proizvođači pekmeza.
– Ja sam sušila požegaču prethodnih godina i ubacila sam je u prodavnicu kao ekskluzivu: jedini u Srbiji sada imamo suvu požegaču u maloprodaji. Skoro smo imali isporuku za jednu destileriju koja je insistirala na tome da kupi čak i nižu klasu za proizvodnju svoje ekskluzivne rakije zaštićenog porekla. Plasman ove šljive je uglavnom na lokalu, a kupuju je ljudi koji znaju njenu vrednost. Ne pitaju za cenu, ona je drastično skuplja. Tako kod nas u prodavnici kilogram suve šljive košta 490 dinara, što je minimum. Pokušavamo da održimo požegaču, ona ima izuzetan kvalitet: malu košticu, veliku slast i prepoznatljiva je pre svega u krajevima koji su je nekad gajili. Ona je bila dovedena do izumiranja i sad se sprema za novi život, zahvaljujući bezvirusnim sadnicama koje se pripremaju na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.
