TEK KAD SE POSVRŠAVAJU SVI POSLOVI NAPOLJU
Počinjalo je to tek kad se posvršavaju svi poslovi napolju, kad se okači meso u sušaru, ocedi mast, napune špajzovi zimnicom, magaza brašnom i pasuljem i pograbulja opalo lišće ispod dve velike jabuke u dvorištu. Baš tad, kad ispod jabuka zamiriše sveža zemlja oslobođena od slojeva jesenjeg lišća i pre nego što će je okovati mraz i sneg, pomerale su se stvari u kujni.
Kredenac se pomerao malo udesno, a kauč se stavljao tamo gde je bio televizor sa stabilizatorom i sobnom antenom. Na njegovom mestu ispod prozora sklapala se drvena skalamerija. Trajalo je to nekoliko dana. Otac bi donosio sa tavana deo po deo i uz majčine sugestije, sklapao razboj. Ona ga je najbolje poznavala. Kao mehaničar ili inženjer, znala je tačan redosled. Tek treći dan, donosile su se u kuću sitne, pomoćne stvari za tkanje: čunkovi, cevčice, obojena pređa.
Od ispaše i šišanja, do pranja i vunovlačenja
Samo su šporet i sanduk za drva ostajali na svom mestu. Nekad su kujne bile dnevne sobe i jedine su se grejale preko zime. Deca nisu imala kud, već da nađu svoje mesto u omalenoj prostoriji. I kad pomalo utihne uzbuđenje od sklopljenog razboja u kujni, počinjalo je tkanje. Ali, sad kad bolje razmislim, počinjalo je mnogo ranije.
Nastajanje jednog ćilima počinjalo je godinu ranije, a možda dve ili više. Čuvali smo ovce po pašnjacima. Pa dočekamo prvo, a sledeće godine i drugo šišanje. Majka na Moravi opere vunu. Suši je na prošću ispod mlekara, pa odnosi u grad u vunovlačaru. Uređenu vunu, podeljenu u kudelje, donosila je kući. Kad negde s rane jeseni donese džakove kudelja, znali smo da će te zime u kujni biti gužve. Okupljalo se u istoj toj omalenoj prostorji, po desetak žena na prelo. Svaka sa svojom preslicom, zadenutom za kecelju ili rub suknje, uzimala je kudelju i svojim vretenom ispredala niti.
Majka je nadgledala kako žene iz sela predu niti, koje su debljine, da li su čvrste, da se ne raspredaju. Ali, nadgledala je krajičkom oka u tišini, da nikog ne uvredi. Koja žena ne prede po njenom strogom ćefu i merilima, sledeće godine nije bila pozivana na prelo, ili ona nije pod raznim izgovorima odlazila kod njih, pa im i nije dugovala uslugu. Govorila je da će radije sama, nego da mora da prepreda. Imala je i svoje vreteno. Kad pronađe ono koje odgovara njenoj ruci i pod prstima prede kako ona hoće, obeležavala ga je velikim slovom R.
U toku te iste zime niti pređe, spajale su se u deblje, na motovilu se pravile kanure i vuna je opet putovala do grada na bojenje. I taj odabir boja bio je čudesan. Obavezno je veći deo za ćilime bojila u crveno ili ruj boju, malo crne za bordure. Neku boju nazivala je belo vino, ali ona nikada nije zaličila na moju predstavu kako ta boja izgleda. Potom se na spisak stavljala grao boja, pa redom žuta, zelena i navođen je tačan broj kanura.
Mustra iz Topole, potka iz Ostre, a muka ovdašnja
Kako je znala koliko će vune u koju boju obojiti – ne znam. Imala je mustru ćilima, koji je htela da izatka. Sećam se da je nekada odlazila kod žena iz drugih sela, kod kojih je na svadbama videla lepe šare i htela baš takav. Otišla je jednog dana autobusom u selo blizu Topole, kod neke žene koja je imala šaru na ćilimu nazvanu Kraljev venac. Ni dan – danas ne znam da li je to zaista motiv koji ima veze sa najpoznatijim kraljem sa Oplenca. Ali, ona je htela baš takav. I niko ne zna kako je ona doznala za tu ženu u eri bez interneta i mobilnih telefona i gde je krišom videla njen ćilim.
Tako se u neko doba taj ćilim sa motivom venca našao u našoj kući. Podrazumeva se da je pažljivo čuvan, jer stvar nije bila naša i bio nam je zabranjen pristup. Ne bi ona preživela da se nešto desi tuđem ćilimu, koji je na poverenje pozajmila. Zamotan u nov, flanelski ili damastni čaršav, stajao je na klupi razboja. Ispred klupe pružale su se zasnovane niti, prolazeći kroz drveno brdo i završavale na valjkastom drvenom delu, za koje mislim da se zvalo vratilo, ali nisam sigurna.
A za to zasnivanje osnove putovala je majka u obližnju Ostru, jer je tamo živela žena koja je znala da zasnuje, odnosno provuče tanke, beličaste i kilometarske konce kroz uske prostore od drvenih letvica na brdu. To je bila osnova za tkanje, potka. I to je donosila uvijeno u čaršav, da se ne umrsi. Nekako u to vreme stizala je i pređa sa bojenja. Kanure su se pretvarale u klupka, a sa klupaka se pređa namotavala na cevčice koje su se stavljale u čunjeve.
I tada je u stvari počinjalo! Majka bi pobola dugačku drvenu zapinjaču. Tom stvarčicom je razboj dovodila u radno stanje i škripavi zvuk zatezanja bi kao gong označavao da je za nju počeo veliki posao, za koji se pripremala nekoliko godina. Niti su bile zategnute, ona bi sela, odmeravala, premeravala širinu, razmeravala rastojanje između šara i čunj bi prvi put, gurnut njenim jakim i preciznim rukama projurio između dvostruke osnove. Dočekala bi ga na drugoj strani, snažno ga sabila brdom, a onda nožnim pedalama, sličnim onima na klaviru, nekako bi se osnova ukrstila i napravila mesta za sledeći red pređe.
I tako je prolazila zima
Taj zvuk brda bi prvih desetak puta odjekivao celom kućom. Kasnije bi utihnuo, ne zato što je bio slabiji, već zato što smo se već navikli. Mi kao deca imali smo zadatak da namotavamo pređu na cevke i vodimo računa da od svake boje bude dovoljno. Ona je iglom za pletenje označavala na mustri dokle je stigla i koliko niti treba da obuhvati sledećom bojom. Ko izvuče tu iglu iz ćilima uzorka, mogao je i da „nastrada“. Nije bilo igranja sa tako ozbiljnim stvarima.
Mislim da me je pustila tek nekoliko puta da provučem čunak proz osnovu i zalupim brdom. Verujem da joj moje nejake ruke nisu ulivale poverenje da će pređa biti dovoljno čvrsto sabijena. I tako je prolazila zima. Razboj i napola izatkan ćilim prekrivan je čaršavom u vreme velikih praznika. Ako padaju materice, oci ili detinjci, na razboju se nije radilo. Nije se čulo lupanje brda ni za Nikoljdan, njenu devojačku slavu.
Ovog decembra razmišljam koliko joj je vremena i strpljenja bilo potrebno da izatka jedan ćilim. Nije to jedan mesec ili godina, i nije to jedna zima. A uvek ih je tkala u paru. Svakom od nas po dva, pa neke sledeće zime još toliko. Dakle, svakom po četiri. Zašto je taj broj, to ni danas ne znam. I pride još nekoliko za kuću. A svaki ćilim ima dve polovine, koje je kasnije spajala. Nikada se nije desilo da se na polovinama, koje su odvojeno tkane, da se šare, recimo od tog čuvenog Kraljevog venca, nisu poklopile u milimetar. Kad završi glavni posao, ako zima potraje i ako je ostalo osnove, tkala je male krpare od ostataka pređe, da se nađu u kući. Tkanje se završavalo polovinom februara, malo pre krsne slave i razboj se rastavljao i vraćao na tavan.
I pređa koja nikada neće biti izatkana
Dugo su ti ćilimi namenjeni bratu i meni stajali u ormaru i nekoliko puta godišnje iznošeni na sunce. Ćuškala je stalno naftalin, ali je iz njih snažno izbijao taj zdrav miris prirodne vune. Za nju je to bilo kao da je obavila veliku majčinsku dužnost, kao da nas je zauvek obezbedila. Kako su godine prolazile, sve češće je govorila kako nisu više u modi i kako niko ne ceni taj posao. Sa zebnjom i setom u glasu, više sama za sebe, slutila je da će te ćilime neko zaboraviti po ćoškovima ili ne daj Bože razvlačiti po podu ili prodati.
Zašto je za nju bio greh staviti ćilime na pod ili ih prodati? Ona ih nikad nije stavljala, čak ni one stare, koje je moja baba od svoje babe nasledila. Bili su izbledeli, prani ko zna koliko puta, ali su stajali na krevetima u letnjoj kujni. Nikada na podu! Tako je uspela ćutke, bez reči da me ubedi da nikada ne gazim nečiji veliki trud. Sabirajući šta je sve morala da uradi pre nego što uopšte sedne za razboj, bio je to zaista veliki posao. Bila sam već odrasla žena, ali sam se plašila da će slučajno majka naići, videti ih na podu i uz tihi prekor se silno zacrveneti u licu od ljutnje.
O prodaji se nikada ne razmišlja, iako već decenijama stoje u ormaru. Čak i ako ih moljci načnu. A ne bi smeli, jer je i to smatrala nemarom. Dozvoljeno je tek s vremena na vreme izneti ih napolje, preći rukom preko glatke površine ćilima čiju je svaku nit pređe lično utkala i pomirisati ih, tražeći mali trenutak uspomene na vreme kada smo zbijeni u kujni cele zime slušali odjeke razboja. Majka odavno ne tka ovozemaljske ćilime. Drvena skalamerija i danas čuči na tavanu rastavljena u delove, odakle se čuje samo tiho tkanje paukova i žižaka. Vreteno sa velikim slovom R i preslica su na sigurnom. Ostalo je i nešto malo pređe, ali ona nikada neće biti izatkana.
Tekst i foto: Biljana Nenković
