Сезонски посао берача воћа колико год се чини примамљив није нимало лак. Устајање зором, одлазак у воћњак, брање по јаком сунцу, а наднице никад довољне за толики рад. Једну такву групу, од врло младих до оних у педесетим годинама, срели смо и на плантажи кајсија у Малој Ремети. Њихов представник Сенка говорила је за Добро јутро.
Имам групу од десет људи и ми смо из Сремске Митровице. Лежимир, Лаћарак, Мартинци и Митровица где се скупимо и одакле крећемо за Ремету. Има нас и врло младих и оних у педесетим годинама. Доста је омладине која се одлучила за овај посао – каже Сенка са осмехом на лицу, као да није пре зоре устала и већ у пет била на плантажи.
Кајсију није толико тешко брати, све зависи од особе, једино нам мало смета врућина. Тада нам буде мало теже, али ми смо сложни и радимо све са осмехом – са тим осмехом раде све сезонске послове.
Не беремо само кајсију, радимо све сезонске послове. Беремо јабуку, крушку, боровницу, кад крене сезона и резидбу. Поред резидбе радили смо и развлачење мрежа и скупљање, све што је у једној сезони за рад – прича Сенка, уздахнувши дубоко када је требало да одговори на питање колико је тешко у Србији бити сезонски радник.
У једну руку јесте тешко зато што су дневнице јако мале. Има људи који разумеју и цене тај посао који ми радимо и задовољни су учинком, а има и оних који колико год да урадиш не цене – одмахује руком док говори о цени рада, која је по њеном мишљењу мала.
Дневница је од триста динара сат и све зависи од посла. Нешто је 300, нешто 350, нешто дође до 400 динара. Са послом се због јаких врућина креће од пет сати ујутро и ради се до један, што је осам сати. Иначе је радно време од седам до три. Има оних који раде и по десет сати, али ми смо одлучили овако. Дуго путујемо и неки од нас устају и у два сата да би стигли на одредиште. Већином смо у Војводини, Ердевик, Шид, Жарковце, Јазак, Ремета – рекла је за Добро јутро груповођа Сенка.
