Piše: Željko Dulanović
Zimi ništa ne greje tako dobro kao vuna, a leti hladi, pa se i danas u Starom Vlahu tokom vrelih dana mogu videti gorštaci u vunenim čarapama i pletenim prslucima. I pored svih svojih kvaliteta, vuna je izgubila bitku sa drugim materijalima. Zadržala se jedino u kućnoj radinosti, gde domaćice, vične ovom poslu, pletu odevne predmete uglavnom za ukućane. Ponešto im kupe i turisti koji hrle u planinu, kako bi uživali u netaknutoj prirodi i čistom vazduhu.
Kao dar prirode, vuna je kroz vekove u životu čoveka imala najširu primenu. Idealna je za sva godišnja doba i ugodna i meka za spavanje, pa su se od nje plele čarape, rukavice, kape, džemperi i prsluci, prekrivači, ogrtači, tepisi… Ali, perjane i kožne jakne odavno su proterale gunjeve, retko se ko danas pokriva guberom, dok su se ćilimi i serdžade preselili iz naših domova u etno-zbirke zavičajnih muzeja.
Radina u 93-ćoj prede i plete kao nekad
– Nekada je svaka kuća imala preslicu za vunu, igle za pletenje i razboj za tkanje, i gotovo sve što je trebalo od odeće proizvodilo se u okviru domaćinstva. Plele smo čak i prekrivače za krevete, ali danas, na žalost, toga više nema, sve je od veštačkih materijala i kupuje se u prodavnici. Danas ispletem po koje čarape, rukavice, šal ili prsluk. Ono što ne treba ukućanima, a hvala bogu, kuća je puna čeljadi, podelim rodbini i prijateljima – kaže Ljilja Mandić (67) iz sela Vilovi na padinama Bosanja.
Od striganja ovaca do gotovog proizvoda dug je put, a kompletan proces prerade vune danas, na žalost, znaju samo malobrojni. Ovčije runo se obično pralo u potoku, u hladnoj vodi, pa se čisto i mokro raspoređivalo po trnju da se suši na suncu. Zatim bi se dobro iščešljalo, ručno na grebenu ili na mašinama u vunovlačarama, pa tek onda bojilo. Bojenjem vune obično su se bavili majstori „bojadžije“, a često i domaćice koje su za dobijanje par osnovnih boja koristile isključivo prirodne sastojke.
Jedna od njih je i Radina Obradović iz Ljubiša na Zlatiboru. Danas su joj 93 godine i, mada je u dubokoj starosti, zdravlje i vid je dobro služe, pa prede i plete kao nekad.
– Nakon što operem i očešljam vunu, dodam kominu od oraha da dobije boju, i to sve sama i danas radim, mada sam odavno zakoračila u desetu deceniju. Tako spremljenu vunu onda predem, najčešće na nožnu ili malu ručnu preslicu. I ništa mi nije teško – priča starica.
A kako se prede?
– Iz kudelje pričvršćene na preslicu, levom rukom izvlačim vunu, a desnom okrećem vreteno da bi se vuna uprela. I tako radim dok ne napunim celo vreteno, i onda sve to smotam u klupče. A kada sve to završim, počnem da pletem. Ne moram, ali ne mogu dokona – priča Radina.
A, da redi vunu, plete i veze, Radina je naučila od majke još kao devojčica, a malo kasnije je počela i da tka i šije. Nekada su se devojčice još od malih nogu učile svim kućnim poslovima, a u višečlanim domaćinstvima svako je imao svoje zaduženje. I obavljao ga je bez pogovora i najbolje što zna. Žene su kuvale, mesile hleb, pravile sir i kajmak i čuvale decu, dok su muškarci rabadžijali s volovima i konjima, sejali kukuruz i žita, cepali drva i radili druge fizički teže poslove.
– Danas najviše pletem čarape, a za dan ispletem jednu i pozavršavam sve ostale kućne poslove. Nekada su se plele i ženske čarape, one su bile malo duže, ali ih danas niti ko nosi niti traži. Pletem još i džempere i pulovere. Dosta toga i prodam, ali najviše ispletenog poklonim deci, jer kada je zima, oni to vole da nose – kaže Radina.
„Rajski pramen“ se ne baca
Sa starim veštinama i zanatima iskopnela su i bela stada po planini. Ovčarstvo je nekad bilo ključna grana stočarstva u Starom Vlahu, ali je poslednjih decenija sve manje stada na pašnjacima. Sela su opustela i nema ko da ih čuva, pa se tek pokoji brav ili manje stado mogu videti u žicama i ogradama dvorišta. Stariji se ne odriču lako rude i pramenke, i navike da, uprkos godinama i nemoći, gaje po koje „zaupokojeno grlo“.
A i oni koji imaju pune torove, žale se, međutim, da ne znaju šta će s vunom. Prodaja koja je živnula pre par godina opet je stala, pa je otkupljuje tek poneko, po ceni od 20 dinara za kilogram.
– Prošle godine je niko nije hteo, pa mi oko 40 kilograma vune stoji u džakovima u podrumu i čeka nakupce. Cena joj jeste ponižavajuće mala, ali bi je dao i po njoj samo da ne bacam vunu u potok. Ovde se veruje da je vuna „rajski pramen“ i da je ne valja bacati, pa je stočari daju u bescenje. A godinama je niko nije hteo ni džabe – kaže Radovan Glavonjić iz Bistrice, koji gaji dvadesetak ovaca
Biseri narodne mudrosti
Ništa ne greje i ne pritiska kao guber.
Čarape „bjelače“ čuvaju noge,
a pojas i prsluk leđa.
Ko leti u planinu ponese gunju,
a zimi slaninu – neće se kajati.
Veselo srce kudelju prede.
Čije su ovce, toga i livada.
Dok je ovaca, biće i vune (šišanja).
Kojoj ovci njeno runo smeta,
tu nema ni ovce ni runa.
Ovi biseri narodne mudrosti nastali na osnovu vekovnog životnog iskustva, u zapadnoj Srbiji i Starom Vlahu u upotrebi su i danas, a opstali su tako što je poslovički govor postao govorna navika. Međutim i one se sve ređe čuju, a nestaće potpuno s neminovnom smenom generacija. Uz njih nestaće (i to relativno brzo) i porodica reči vezanih za vunu, njenu preradu i tradicionalna zanimanja, jer ni danas većina mladih ne zna šta je to vreteno, a šta vratilo, kudelja, preslica, razboj…
Nema više prela ni posela
Gašenjem sela nestala su i prela, koja su nekada bila najčešći vid okupljanja i zabave u seoskim domovima. Poslednjih godina bilo je više pokušaja pojedinaca da se ona obnove, ali bez vidnog uspeha.
U dugim zimskim noćima, na prelima se u privatnim kućama sabirao narod željan susreta, viđenja, razgovora i razbibrige u danima kada zbog snega i mraza nije bilo posla ni u šumi ni u polju. Devojke i žene su tokom ovih sastanaka prele vunu, plele čarape i džempere za ukućane. Muškarci su se najčešće zanimali raznim seoskim društvenim igrama, a mlađarija šalama svojstvenim samo njima. Svirala je dvojnica ili klanet, igralo se i pevalo do duboko u noć.
Nema više ni igranki ni posela, seoskih zabava punih igre i pesme. Održavale su se zimi, u zadružnim domovima ili u učionicama seoskih škola.
