Moja, naša majka, više je nekako poštovala tradiciju nego što je bila verujuća. U kući se odvajkada sa očeve strane slavio Jovanjdan, a sa njene Arenđelovdan. Kada smo sestra i ja, ničim izazvane, rešile da slavimo Petkovicu, svi su bili u čudu. Kako ćerke, zašto ćerke, kako Petku, a ne Aranđela ili Jovana, kome ćemo slavu ostaviti, da li to može, šta kažu sveštenici? Milion pitanja na koja nije odgovarala, mudro je ćutala i pustila da biramo, valjda mi znamo zašto. A mi smo znale. Sveta Petka je naša zaštitnica, u najtežim vremenima molitva, u radosti uzdržanje, u tuzi uzdizanje, svaku suzu je videla, svaku patnju olakšala. Zato. I majka nas je i pored rodbinskih prekih pogleda i nekih loših reči zbog, eto duplih troškova i dolaženja na dve slave, podržala.
To leto kada smo odlučile da slavimo kupile smo u kapeli Svete Petke na Kalemegdanu osveštanu ikonu, onu koja je već stajala u crkvi 40 dana, jer drugačije ne može. Sveštenik je očitao molitvu, okadio je, poškropio, upisao datum i predao nam u ruke. Sećam se i danas koliko su mi se ruke tresle dok sam je uzimala, sećam se svakog damara, još osećam trag tih suza radosnica koje se spuštaju niz ozareno lice. Gledamo se nas dve, ne progovaramo, naša ikona, naša slava. Do stana, čini mi se, da smo doletele. Na kućnom pragu majka. Blagosilja, i njoj podrhtavaju beli od rada ispucali dlanovi, sve će biti lakše, sve će krenuti bolje, tu je svetiteljka, ušla je u dom.
Ta prva s nestrpljenjem dočekana slava bila je prava svetkovina, u svakom smislu. Nekoliko dana pred samu slavu, kao ispomoć, pridružila nam se ujna Tereza, najstarija snaja u porodici. Vesela partizanka koja je poštovala sve običaje, slavila dva Božića, dva Vaskrsa, sve što se ikada slavilo, bila odličan pevač i još bolja kuvarica, onakva kakve Slavonke znaju biti. Pritom, poznaje je ceo komšiluk, svi je obožavaju i ta dva dana pred slavu u kući je bila vrela atmosfera. Kuvana je rakija, mezilo se non-stop, komšinica Šana stalno je ubadala nos i tamo gde ne treba, Linka je pomogala da se uviju sarme i skuva čorba, Rada je pravila pite, ujna ćuretinu i mlince kao dodatak pre pečenja, majka njenu čuvenu projaru zbog koje nam je svakog vikenda bila puna kuća i gibanicu gužvaru s koje curi mas’, onako niz lakat. Naravno sve uz pesmu. O pi(h)tijama, ipak, ne bih.
– Blagoooooo meniiiii i teeebi devojkoooo i tebiii devojkoooo,
Što je namaaaa čair do čairaaaa, čair do čaiiiiraaa – grmela bi cela zgrada a niko, čak i da je hteo, nije smeo da se pobuni. Ipak je to Reza, njihova Reza, započela pesmu, onu što je ujak, a njen pokojni muž obožavao i čuo od svog oca – našeg dede. Kažu prenosi se generacijama. Majka bi joj se iz basa pridružila, zatim sve redom nabrojane, sve dok ujna ne bi oplela bećarce, one što mame smeh il čuđenje, slavonske. Red pesme, smeha i šale…pa opet.
Na sam dan slave majka je ustala pre svih. Probudila me je tiho, poljupcem u čelo.
– Srećna slava, da je dugo slaviš i da ti majka dugo pomaže – isto je uradila i sa sestrom. Ustale smo lako, kao da nas je sama Sveta Petka celivala. Do crkve sa cegerom u rukama, jer nikakva torba nije dolazila u ozbir, autobusom pucajući od ponosa. Mi slavimo. I čini mi se kao da su svi oni koji su doneli kolač, žito i vino, znali da mi prvi put prisustvujemo tom činu. Valjda zato što su svi bili nasmejani, samo smo nas dve sakrivale suze u oku. Plačemo i smejemo se, i plačemo. Nekako se i to završi, a na vratima od stana ovog puta uz majku stajao je brat, došao da zajedno upalimo sveću, prelomimo kolač i prvi uzme žito. Svečano obučen, podbrijan, tek ošišan, pored njega stoje bratanci i snajka s osmehom od uva do uva, onakva kakva je uvek bila. U pozadini ujna je već skuvala šerpicu od litre rakije, za svaki slučaj da posle ne zaboravi, kafa je pristavljena, u šporetu cvrči sarma na sto stepeni da bi bila topla kad gosti dođu. Mi uzbuđene, drhtućemo ko kokoši na gnezdu, ne znamo gde bismo pre. Jedva nekako dočekasmo i te prve goste, strica i strinu iz Pančeva čiju crnu lampu sa crvenim papirnim abažurom i danas imamo, njihovu decu i unučiće. Kad je priča krenula sve je bilo lakše. Majka je samo pogledom davala do znanja da je sve u redu, pod kontrolom. Bože koliko mi to danas nedostaje.
Tekst: Zorica Dragojević
