Piše: Željko Dulanović
Gosti u domu Aleksandra i Dragane Varaklić često su u slatkoj dilemi, za koju pre da se opredele od brojnih voćnih đakonija, iznetih na sto. Tu su suve šljive, pa čips od jabuke i kruške i sušene dunje, i kao specijalitet kuće – suve šljive, punjene orasima, pa potopljene u med. I sve je domaće, uzgajano na porodičnom imanju i sušeno u porodičnoj sušari u selu Sedobro kraj Prijepolja, iznad manastira Mileševa.
Za razliku od komšija i rođaka koji su „potrčali“ za malinom, Varaklići su te 2015. godine, kada su počinjali, ostali verni šljivi koja se odvajkada gajila na ovom podneblju. Nakon nekoliko berićetnih sezona, tokom kojih je bila solidna zarada od „crvenog zlata“, u prijepoljskom kraju je gotovo preko noći malina zasađena na skoro 500 hektara. Međutim ubrzo je usledilo razočarenje, pa su mnogi novopečeni malinari, zbog izneverenih očekivanja o brzoj i lakoj zaradi, digli ruke od svega, a malinjake prepustili korovu i trnju.
Tunelska sušara kao odskočna daska
Šljivici Varaklića, međutim, nastavili su da se proširuju i da rastu. Supružnici Aleksandar (35) i Dragana (33) kažu da se nisu ni u jednom trenutku pokajali zbog svoje odluke da se nakon završenog fakulteta iz Beograda vrate u rodno selo i da se bave poljoprivredom. Oni obrađuju oko šest hektara porodičnog imanja i svrstavaju se među najbolje mlade voćare u ovom delu Srbije. Sve što uberu u svom voćnjaku, oni i prerade. Njihove suve šljive, punjene orasima i prelivene medom, na beogradskom Sajmu etno hrane i pića ponele su priznanje „Robna marka iz Srbije“, a pored šljive, suše još i jabuku i krušku i od njih prave voćni čips.
– Opredelili smo se za sušenje voća iz svog voćnjaka, a uslužno sušimo voće i za druge. Među prvima smo u ovom kraju nabavili tunelsku sušaru koja izvlači vlagu iz ploda, i u kojoj voće prilikom sušenja ne dolazi u dodir sa dimom i gareži, zbog čega dobija na kvalitetu. Mnogi su brzo prepoznali naš rad, pa su iz Prijepolja i okolnih opština počeli da nam donose svoje voće, tako da sada godišnje uslužno osušimo više od 20 tona voća za druge. Imali smo sreće da na konkursu Regionalne razvojne agencije Zlatibor dobijemo bespovratna sredstva za kupovinu sušare kapaciteta jedne tone, što nam je bila odskočna daska – kažu Aleksandar i Dragana Varaklić.
Marljivim radom, Varaklići su značajno unapredili porodično imanje. Voćnjak sa zatečenim starim sortama duplirali su novim sadnicama, pa danas imaju više od hiljadu stabala šljive u rodu, 70 stabala jabuke i 20 kruške, kao i 50 stabala oraha, a gaje i dunje i višnje. Voće se, kažu, redovno orezuje, okopava i đubri stajnjakom, i prska zaštitnim preparatima u propisanim količinama kako bi se sačuvalo od mraza, mušice i drugih štetočina.
Stara požegača još uvek najbolja
– Voće se nakon branja obavezno sortira, tako da se suše samo zdravi i najkvalitetniji plodovi, dok oštećni idu u džibru i od njih pečemo rakiju. Najbolja za sušenje je stara sorta požegača, koju na porodičnom imanju gajimo od davnina, a od novih stenlej. Pre ulaska u sušaru šljiva mora da bude dobro zrela, da bi proizvod bio kvalitetan. Od sirove šljive dobija se oko 30 posto suve, ali ta količina zna da varira, u zavisnosti od toga da li su leto i jesen bili kišni ili s puno sunca. Za loženje u sušari koristimo drvo i koštice od šljiva – priča Aleksandar.
Za ovdašnje prilike, Varaklići nisu tipičan mladi bračni par. Aleksandar je u Beogradu živeo deset, a Dragana pet godina. On je inženjer elektroenergetike, a ona master ekonomista. Kada su završili škole i odlučili da počnu zajednički život, vratili su se u Prijepolje, zasnovali porodicu i krenuli od nule. Živeli su kod Aleksandrovih roditelja u selu i ni jedno, ni drugo nisu imali posla.
– Kako smo na imanju nasledili oko 500 stabala raznih sorti, došli smo na ideju da pokušamo sa sušarom, da ljudima koji vode računa o ishrani ponudimo voće s naše plantaže, sušeno na prirodan način. Prve šljive smo tako osušili 2016, a ubrzo su nam se javili rođaci i prijatelji s molbom da osušimo i njihovo voće, i posao je krenuo. Registrovali smo radnju za preradu i konzervisanje voća, povrća i lekovitog bilja „Sofi voće“. Nakon sušare, nabavili smo i mašinu za pakovanje i doziranje, a zatim sagradili hladnjaču u kojoj čuvamo naše sveže voće dok ne prođe sezona uslužnog sušenja – kaže Aleksandar.
Mada su već dosta postigli, Varaklići ne nameravaju da se tu i zaustave. Osim novih proizvoda, u planu im je i da uđu u proces organske proizvodnje, kao i da se u bliskoj budućnosti njihovi poizvodi nađu u rafovima velikih trgovinskih lanaca.
– Za to je potrebno ispuniti stroge uslove i standarde, ali radimo na tome. Za sada većinu od onoga što proizvedemo prodamo na kućnom pragu, dok manji deo plasiramo preko prodavnica zdrave hrane i pijace, a česti smo gosti i prodajnih sajmova etno i zdrave hrane. I, što je najvažnije, prezadovoljni smo onim što smo do sada postigli – kažu Aleksandar i Dragana Varaklić.
U planu i seoski turizam
Varaklići planiraju da se bave i seoskim turizmom, a gostima bi, uz zdravu hranu i obilazak prirodnih i kulturnih znamenitosti, ponudili i da rade seoske poslove na imanju. Selo Sedobro udaljeno je inače, oko pet kilometara od Prijepolja, u blizini su manastir Mileševa, kanjon Mileševke s isposnicama Svetog Save, kao i stari grad Mileševac. Legenda kaže da je Sveti Sava za ovo selo rekao da je u njemu „sve dobro“ i da je Sedobro tako i dobilo ime.
– Planiramo da adaptiramo staru kamenu seosku kuću koja se nalazi na imanju. Turisti će, ako žele, moći da pomažu u voćnjaku ili da sa nama rade u sušari – kažu Varaklići.
I deca pomažu na imanju
Uz mamu i tatu, i deca su uključena u proces proizvodnje. Sofija (8) i Vukašin (7) vole da pomognu roditeljima u sušari, ali i tokom berbe voća.
– Kada sušara radi, moramo sve vreme da smo tu, pa su i deca s nama. Slažu šljive, dodaju nam drva. Aktivni su i tokom berbe, vole da se takmiče ko će pre da napuni kantu sa šljivama. Pokušavamo da im sve to napravimo zanimljivim, kako bi od malih nogu stekli radne navike i shvatili da sve ovo radimo da bi mogli lepše da žive – kaže Dragana Varaklić.
Život u manjem mestu ima niz prednosti u odnosu na život u Beogradu, smatraju Varaklići.
– Ovde je puno lakše izvesti dete na pravi put nego u Beogradu, gde, da bi preživeo, moraš da radiš dva posla, zbog čega trpi porodični život. Ovde su deca uvek uz nas, a i mi uz njih. U Prijepolju sami mogu da odu u prodavnicu, svi se poznaju u gradu, a i baba i deda su im tu blizu. Zdravije se hranimo, nema hemije, imamo baštu i naše životinje, i znamo šta jedemo – kaže Dragana.
