Nekada je svaka druga kuća uz levu obalu Save u Klenku imala nekog na vodi. Danas na rejonu kod Šapca samo četiri alasa. Dušan i Saša – sa najdužim stažom na reci – od ribe, plovka i mreže ne odvajaju se skoro četiri decenije.
Za alasa je najvažnije da zna da pliva i da vozi čamac, za umeće – isustvo i alat, za ulov – rad i po kiši i po snegu, a presudno je kažu savski alasi ljubav prema prirodi, poštovanje i sklad sa rekom i zakonima.
„Od sinoć do jutros pet, šest kila ribe, alaska sreća, al idemo dalje, drugi put će biti bolje“, kaže Dušan Pavlović, alas iz Šapca.
I tako decenijama uz silk, udice i mrežu. Dušan se školovao za rad na železnici, ali u vozove gleda samo sa vode i ne žali. Sava mu kaže daje slobodu i spokoj, a rad izazov i zadovoljstvo.
„Težak, ali lep, navikneš na njega, ne možeš bez njega, jednom kad osetiš plovak ceo život moraš da budeš na vodi, pokušao sam da spojim zadovoljstvo i korist“, navodi Dušan.
Saša je treća generacija alasa. Rođen je uz reku i miris ribe, od pete godine je na vodi. Rad u timu je kaže olakšanje, alaska pesma, sa Dušanom deli ribolovačke decenije. Znaju svaki metar korita, visoke vodostaje, vetar. Pamte smrzavanja, prevrtanja, spašavanja, ulove velikih somova. Ribe ima, ima i kupaca, ima i ribočuvarske službe, samo je alasa sve manje.
„Nije veliki prihod novca, a ima puno da se radi i moraš svaki dan. Ne može jedan, pa sedam dana neću, moraš svaki dan da obiđeš čamac, da vidiš mreže, plus četrdeset, minus četrdeset, ti moraš doći makar jedanput dnevno“, kaže Saša Vukomanović, alas iz Klenka.
Na pitanje može li se od ovog živeti, odgovara: „Može, ne može bajno, ali može, moja petočlana porodica živi od ovog, žena, troje dece“.
Najviše vole da uhvate smuđa, jer je najskuplji, a najveća ribolovačka poslastica je bela riba. Recepte za kotlić rado podele, nažalost ne i zanat sa ribarskom mrežom, jer za nastavak alaske tradicije nema zainteresovanih.
Strastvenih ribolovaca dodaju ima, ali ne i dovoljno volje da se radni vek provede uz i sa vodom.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
