Piše: Željko Dulanović
Divlji origano (Origanum vulgare), u narodnu poznatiji kao vranilova trava ili vranilovka. Na grčkom njeno ime znači „radost planina“ jer prosto pleni karakterističnim, blago gorkim ukusom listova, koji je praznik za čula. Snaga arome varira i, ako je dobrog kvaliteta, ukus je toliko snažan da gotovo jezik utrne. Važno je, međutim, znati da divlji origano nije isto što i pitomi koji je omiljeni začin mnogih nacionalnih kuhinja.
Iako je tipično mediteranska biljka, vranilova trava je u Srbiji vrlo rasprostranjena. U narodu je puno cenjena zbog svojih blagotovornih svojstava, a ulje koje se dobija od ove biljke ubraja se u najmoćnije prirodne lekove. Kod nas najčešće uspeva na sušnim obroncima i livadama, šumskim padinama i šikarama, a od prošle jeseni se kod Požege gaji i plantažno.
Iz deset tona trave, 20 litara eteričnog ulja
Plantaža divljeg origana u selu Dražinovićima, u pitomoj požeškoj kotlini, koliko se zna, jedini je zasad ovog lekovitog bilja kod nas. Podigli su je u oktobru prošle godine na hektaru zapuštene deovine Aleksa Vučićević iz Beograda i njegov zet Andrija Jovanović, a ovih dana pašće i prvi otkosi. Kako očekuju, ukosiće oko 10 tona trave, od koje će u svojoj destileriji proizvesti više od 20 litara prvoklasnog eteričnog ulja.
– Investicija bi trebalo da se otplati već tokom druge godine, a za kupovinu sadnica i destilatora smo izdvojili više od 12.000 evra. Litar ulja divljeg origana na tržištu je oko 250 evra, ali planiramo da ga prodajemo kao svoj brend u bočicama od 10 mililitara, gde je zarada neuporedivo veća. Origanovo ulje deluje kao prirodni antibiotik, može se koristiti za inhalacije ili piti. Preporučuje se za jačanje imuniteta, kao prevencija protiv gripa i prehlada, a dokazano deluje i protiv štetnih bakterija kao što su ešerihija koli, kandida, streptokoka – kaže Aleksa Vučićević.
Stabljike divljeg origana uspravne su, crvenkaste, u donjem delu odrvenele, dok su na vrhu razgranate. Naraste u slobodnoj prirodi do pola metra. Listovi su jajastog oblika. Cveta od jula do oktobra, a cvetovi su mu sitni, ljubičasto-crvene boje, grupisani u cvasti.
– Nadzemni deo biljke kosi se i šalje u destileriju, gde se u procesu destilacije pod vodenom parom iz listova, cvetova i stabljike „cedi“ eterično ulje. U zavisnosti od kvaliteta zasada, u prvoj godini s jednog hektara se može dobiti 20 do 30 litara ulja, a u drugoj i narednih 30 do 40 litara. Divlji origano višegodišnja je biljka i raste pet do šest godina – kaže Aleksa.
Stručno potkovana odluka
Na hektar plantaže Vučićević i Jovanović zasadili su prošlog oktobra 36.000 sadnica divljeg origana, koje su kupili kod proverenih proizvođača u Ljubinju, u Hercegovini. Sadi se u redove razmaka 70 centimetara, a između biljaka u redu 30 centimetara. Priprema zemljišta nije išla lako, jer imanje nije obrađivano decenijama, ali su im u pomoć pritekle komšije.
– Odlučili smo se za kupovinu gotovih sadnica, čija je cena 10 evrocenti, mada je to nešto skuplja, ali sigurnija varijanta, nego da smo sami iz semena proizvodili sadnice. Novi smo u ovom poslu i pri put se bavimo poljoprivredom, pa nismo hteli da eksperimentišemo. Na sreću, za sada sve teče prema planu. Možda na jesen i proširimo zasad – kaže Aleksa.
Mada novajlije, Aleksa i Andrija nisu u posao ušli kao „grlom u jagode“, već su pre konačne odluke konsultovali nauku i struku. Osim o aromatičnom bilju, u početku su razmišljali i o proizvodnji povrća i voća, po kojima je ovaj kraj poznat. Onda su uradili analizu zemljišta i hidrmeteoroloških uslova, i angažovali konsultantsku kuću.
– Odlučili smo se za aromatično bilje, a oni su nam na osnovu svega predložili lekovite trave koje mogu da se uspešno gaje na ovom podneblju. Mi smo se opredelili za divlji origano, a u opticaju su bili još i lavanda, majčina dušica i vrijesak. Kako bismo zaokružili proces proizvodnje, nedavno smo kupili i manji destilator, zapremine 500 litara, u kome odjednom može da se destiliše 150 kilograma sveže trave, a radimo i na adaptaciji nasleđenih seoskih objekata, u kojima će raditi destilerija – dodaje Aleksa.
Berba samoniklih travki kao zanimanje
U jugozapadnom i istočnom delu Srbije, gde je ima i najviše, uskoro će krenuti i skupljanje vranilove trave u prirodi. Beru se najčešće vrhovi grančica sa cvetovima prijatnog mirisa i privlačnog izgleda. Nakon branja oni se suše za čaj, a mogu se koristiti i kao začin.
Sakupljanje vranilove trave i drugog lekovitog bilja za meštane planinskih sela značajan je izvor prihoda. Tamo gde nema organizovanog otkupa, oni prikupljeno bilje suše u kućnim uslovima i zatim ga prodaju nakupcima, a zaraditi dinar na ovaj način nije nimalo lak posao.
Pre sušenja ubranu biljku treba dobro pregledati, kako bi se odstranili oštećeni delovi i druga nečistoća, a potom je razrediti u tanke slojeve na čistoj debeloj hartiji, drvenom stolu, na lesi ili na zategnutom platnu. Tako pripremljeno bilje potom se suši na promajnom mestu, zaštićenom od direktne sunčeve svetlosti, u sobi, na tavanu, u ambaru ili nekoj drugoj prostoriji, gde neće smetati ukućanima prilikom obavljanja svakodnevnih poslova. Tokom sušenja koje traje više dana, raspoređeno bilje treba češće blago prevrtati, kako bi se ravnomerno sušilo. Minimalna otkupna cena kilograma osušenog lekovitog bilja trenutno je oko 450 dinara.
– Za kilogram osušenog lekovitog bilja potrebno je pet i više kilograma sirovog, u zavisnosti od vrste, kao i od toga da li se skuplja cela biljka, ili samo cvet, list ili pupoljak, a tu količinu često nije lako sakupiti. Sušenje treba da se obavi odmah posle branja. To jeste najlakši način konzerviranja lekovitih trava, ali je ujedno i posao koja zahteva mnogo pažnje i truda, kako bi ubrano bilje sačuvalo blagotvorna svojstva. Krajnji cilj je da se sušenjem odstrani skoro sva voda iz biljke, a da se pritom sačuvaju svi lekoviti sastojci u njoj. Najbolji dokaz da smo u tome uspeli jesu očuvana prirodna boja, prijatan miris i druge osobine koje ima sveža biljka – kažu berači.
Sledeći cilj je zadruga
U selima oko Požege dosta je zapuštenih imanja, pa Aleksa Vučićević i Andrija Jovanović pokušavaju da animiraju meštane i prijatelje, da krenu, kao i oni, s proizvodnjom lekovitog bilja.
– Cilj je da napravimo zadrugu, jer bismo na taj način, udruženi, puno bolje prošli. Meštani bi gajili neko drugo aromatično bilje, od koga bismo u našoj destileriji proizvodili eterična ulja. Tako bi zadruga, osim ulja divljeg origana u ponudi imala i druga eterična ulja, pa bi s većim asortimanom proizvoda imali i veću šansu na tržištu – kažu Aleksa i Andrija.
