PIONIRI EKOLOŠKE PROIZVODNJE U VINOGRADIMA
Proizvodnja organskih vina u Srbiji sve više uzima maha, a malo ko zna među sadašnjim proizvođačima, pa i u stručnim krugovima, da je prvo vino s takvim atributom u nekadašnjoj Jugoslaviji stvoreno na Fruškoj gori! Mnogo toga još može se reći u prilog osobenosti tog prvenca u bio, eko ili organskoj proizvodnji vina na našim prostorima.
Bilo je to pre tri decenije, a 1996. godine prezentovana je prva boca tog vina na Novosadskom sajmu. U njegovom nastanku učestvovao je tim agronoma i enologa na čelu sa magistrom fitopatologije Vesnom Robotić, a proizvedeno je od najrasprostranjenije sorte u našim vinogradima – italijanskog rizlinga iliti grašca, što je izvorno ime za tu sortu. Vinogradi u kojima je uzgajano grožđe za njegovu proizvodnju bili su udaljeni svega desetak kilometara od centra Novog Sada, na Kameničkim širinama u podnožju nepregledne fruškogorske zaravni pod lozom, koji su tada pripadali čuvenom gigantu „Navip-Fruškogorcu“.
Suočavanje s nepoverenjem
Glavni „krivac“ za nastanak našeg prvog bio vina je Vesna Robotić, Novosađanka po rođenju, školovanjem i bivstvovanjem, kako voli da kaže za sebe. Po završetku fakulteta, tragajući za nišama koje nisu standardne, upustila se u ekološku proizvodnju koja joj je donela titulu viteza bio vina mađarskog vinskog reda Borlovagrend 1997. godine. Postala je tako, zajedno sa Terezom Skenderović iz Subotice, prva vinska dama kod nas. Celokupni projekat je sama osmislila, a u njegovoj realizaciji učestvovale su i kolege agronomi i enolozi.
-To je bilo vreme kada je važila izreka: „Radi, samo nemoj da praviš troškove“- priča Vesna Robotić. – Prijavila sam se na konkurs koji je grad Novi Sad raspisao i dobila novac kojim smo podmirili troškove preparata. Tri hektara su izdvojena iz kompleksa „Navipovih“ vinograda i dali su mi da radim. Bio je to zasad rizlinga italijanskog na Kameničkim širinama, od kog je stvoreno prvo sertifikovano bio vino u eks Jugoslaviji, kao i moja titula viteza bio vina koju sam dobila zapravo za taj projekat. Ceo projekat koji je krunisan mojim zvanjem viteza vina naišao je na veće interesovanje u svetu nego ovde. Moji profesori s fakulteta su govorili da je to nemoguće, a posle su pisali knjige o ekološkoj proizvodnji. Suočavala sam se s puno nepoverenja i različitim komentarima prilikom rada, s čim se u tom momentu, kada želite nešto pozitivno da napravite nije bilo lako nositi. Sad bi mogli da me nazovu pionirom, a svi uključeni tada u projekat bili smo čudaci.
Ta proizvodnja, bilo da je zovemo bio, eko ili ekološka, u čemu nema suštisnke razlike, nego samo terminološke, kaže Vesna Robotić, podrazumeva prvo ispitivanje uslova za njeno započinjanje. Kakvo je okruženje, koliko je udaljena konvencionalna proizvodnja, da li postoje spoljna zagađenja – samo su neke od stavki koje je bilo potrebno proveriti.
– Postoji prelazni period od tri godine u kom se prati proizvodnja tokom kog, u slučaju da se desi da dođe do propadanja roda i biljke, možete da upotrebite nešto od pesticida, ali se taj prelazni period onda produžava za još godinu dana – objašnjava Vesna Robotić. – Princip je da se ne dozvoli da proizvod propadne. U ovom tipu proizvodnje ograničena je upotreba enoloških sredstava i preparata na bazi sumpora i bakra. Ja sam koristila dvokomponentni preparat. Jedan od 12 različitih biljaka, a drugi je bio tečni humus. To se mešalo i za to sam dobila pare od grada Novog Sada, iz njegovog ekološkog fonda. Taj posao zahteva dodatne napore, jer konvencionalnih tretmana bude šest do sedam, a ovih 12 do 14, zavisno od godine. Povrh toga, berba mora da se odvija posebno, mora i prerada da bude odvojena, kao i pakovanje, etiketiranje… Ovlašćena institucija je dužna da prati proizvodnju. Dolazi nenajavljeno tokom godine i kontroliše sve, počev od dnevnika rada – kada i čime se tretiralo.
Kvalitet nije mogao da opstane bez marketinga
Prvu promociju ekološkim putem proizveden italijanski rizlig imao je na Novosadskom sajmu 24. maja 1996. godine. Bilo je to kvalitetno suvo belo vino sa geografskim poreklom, dobijeno od isto tako ekološke sirovine. Sadržao je 10,67 odsto alkohola. Odlikovala ga je nežna, zelenkastožuta boja, skladan miris u kome se izdvaja prijatna aroma sorte. Ne njegovoj etiketi je stajao zaštitni znak Udruženja za prirodnu hranu „Terra s” iz Subotice, punopravnog člana Međunarodnog udruženja pokreta za organsku poljoprivredu IFOAM sa sedištem u Nemačkoj, što je bila garancija da su grožđe i vino proizvedeni po međunarodnim standardima za organsku poljoprivredu.
– Često su mi postavljali pitanje po čemu je bolji taj rizling od karlovačkog koji je bio brend. Govorila sam da prvo treba da probaju i jedno i drugo vino i da će tada znati odgovor na to pitanje. Postojala je mogućnost kod karlovačkog rizlinga da bude i primesa drugih sorti, ovde ne. Isključivo je to bio rizling ili kako sad to zovemo grašac – kaže Vesna Robotić.
Međutim, vinu čiji kvalitet nije bio upitan nedostajalo je nešto drugo da zaživi i preživi. Marketing.
– Nakon promocije na Novosadskom sajmu proizvodili smo ga još tri godine – seća se Vesna. – Onda je završio u karlovačkom rizlingu s obrazloženjem da ga niko neće…Imao vrlo lepu priču, ali ne dovoljno iskorištenu. Nije se vezivao ni za kakvu kraljevsku porodicu, svetitelja, ali je imao kvalitet. Bio je u duhu vremena i pobuđivao vrlo veliko interesovanje gde god da sam ga predstavljala. Uspela sam da ispričam tu priču na kongresima organske proizvodnje u Kopenhagenu, Bazelu, Južnoafričkoj republici, Argentini… Svugde sam ga nosila u koferu da ga pokažem, poklonim i razmenim za nešto drugo i svuda je bio zaista lepo dočekan. Naš marketing je u to doba bio slab. Taj posao radile su nam kolege u Beogradu ne znajući zapravo šta prodaju i tako je prošao.
Sticajem tranzicionih okolnosti, kako kaže, nakon dve decenije rada u vinogradarstvu koje je veoma volela, Vesna je napustila „Navip-Fruškogorac“. Bila je u kompaniji do 2006. godine. Osim zbog toga što je ostala bez posla, gorčinu je osećala i zato što su vinogradi u kojima je negovala grožđe bez primene pesticida i mineralnih veštačkih đubriva, zapušteni. Često joj je postavljano pitanje zašto nije kupila zemlju i počela sama da radi. Na njega i danas odgovara kratko: „Nisam imala odakle“.
Vinograde na platna prenela
Pored vinogradarstva, umetnost joj je oduvek bila ljubav. Iako je, završivši Poljoprivredni fakultet, krenula putem koji je odveo u vinogradarstvo, umetnost i njena struka su se stalno preplitali.
U magični svet slikarstva zakoračila je u ranom detinjstvu i nikad iz njega nije izašla. Samo je, po prestanku bavljenja svojom osnovnom profesijom, počela s umetnošću intenzivnije da se druži. Rezultat se ogleda u trideset kolektivnih izložbi i dve samostalne iza nje.
Kaže da je talenat za slikarstvo ponela iz porodice u kojoj se stric bavio tom vrstom umetnosti, kao i baka čiji akvarel na kom je naslikala grožđe kao devojka 1921. godine, s ponosom čuva. I Vesnin crtež Uspenske crkve dugo je krasio zidove gimnazije koju je završila. Koliko je umetnička crta u njoj bila jaka govori i činjenica da je bila primljena na Pedagoškoj akademiji za vanrednog studenta, ali je sticajem okolnosti prevagnula poljoprivreda u kojoj je opet došla do izražaja njena sklonost ka osobenom izrazu i u kojoj je postigla velike rezultate.
Njena druga samostalna izložba, otvorena 11. oktobra u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu, tematskog je karaktera. Pod nazivom „In vitis veritas“, odnosno „U lozi je istina“ izložila je pogledima publike dve decenije svog rada u vinogradarstvu kroz platna na kojima su najrazličitiji motivi karakteristični za tu oblast – vinogradi pod snegom, berba, devojke koje gaze grožđe, zaštitnici vinogradara i vinara Sveti Trifun, Sveti Vinko, bog Bahus koji zajedno čuvaju slatke plodove vinove loze, čovek kao večni sluga vinograda… Kako kaže, odlučila je da nekadašnje svakodnevne prizore i impresije prenese na platno ili kako bi ona rekla „da život u slikama koji je gledala dok je radila u vinogradu sada naslika“.
– Ono što sam radila dok sam se bavila tim poslom, želela sam da prikažem na ovaj način i posvedočim još jednom da između struke i umetnosti postoji sinergija – kaže ona.
A, recenzent izložbe Biljana Vukajlović Ristić ističe da Vesna Robotić slavi lozu na svojim slikama, odaje joj počast, i sebe doživljava kao njenog večnog slugu, ali i vernog saputnika. I danas, kada je toliko daleko od primarne ljubavi, kaže da je apsolutni pobornik organske proizvodnje.
– Kad kod sam u prilici, pričam o njoj. Svet je vrlo sumnjičav čak i sada posle toliko godina. Smatra se da je to prevara i da nije izvodljivo. I da je nemoguće, apsolutno. Ali, za to služi kontrola. Sertifikovane ustanove za to odgovaraju i time se veliki veo sumnji otklanja, mada se ne mogu sve odbaciti – kaže prva dama – vitez bio vina Vesna Robotić.
Rame uz rame s evropskim vinarima
Na otvaranju izložbe slika Vesne Robotić u Arhivu Vojvodine nije bilo samo reči o njenom likovnom stvaralaštvu, nego i onom koje je bilo njena osnovna struka – proizvodnji vina. Novinar i publicista Petar Samardžija rekao je da je kao urednik časopisa „Svet pića“ svojevremeno angažovao Vesnu Robotić za pisanje stručnih tekstova i posvedočio o uspehu njenog bio vina.
– U maju 1996. na Novosadskom sajmu otvorena je prva boca eko vina u nekadašnjoj Jugoslaviji. Eko vino znači da je proizvedeno od ekološkog grožđa bez upotrebe pesticida i bez veštačkih mineralnih đubriva. Nekoliko godina pre toga na skupu u Jalti doneta je odluka da se vina proizvedena na taj način zovu eko vina. Bilo je to prvo sertifikovano eko vino proizvedeno u nekadašnjoj Jugoslaviji. Grožđe za njega je brano 10 kilometara od centra Novog Sada na Kameničkim širinama gde je bio veliki plantažni vinograd od preko stotinu hektara koje su vodile četiri dame – Vesna Robotić, Mira Popov, Ratka Bosančić i prof. dr Nadežda Ružić. Projekat o proizvodnji eko vina osmislila je kompletno Vesna Robotić. Već u toj godini na svetskoj promociji vina proizvedenih na organski način, bilo je i njeno vino. Radilo se o sorti koja je sinonim Fruške gore – talijanskom rizlingu ili kako ga sad zovemo po njegovom izvornom imenu – grašac beli. Oko 20.000 boca je proizvedeno prve i druge godine. Vino je bilo lepo sa oko 11 odsto alkohola, sa lepom i nežnom kiselinom, pitko, sa diskretnom aromom sorte. To je bio pravi otisak Fruške gore, bez puno intervencija čoveka. Već te godine stalo je rame uz rame sa tim tipom vina koja su u zemljama Evrope počela da se proizvode. Ono je proslavilo i Frušku goru i „Navip-Fruškogorac“, firmu koja je izdvojila tri hektara iz svog opusa na kom je uzgajano grožđe po ekološkim principima. Sada se puno govori o eko vinu i ispada da sada počinje njegova proizvodnja, ali nije tako. Da je to bila ekološka proizvodnja uverio sam se svojim očima. Ptice su svijale gnezda u čokotima i sećam se da je Vesna morala da se bori protiv podivljalih mačaka, jer su napadale ptiće – svedočio je Samardžija.
Rezultati opravdali poverenje
U časopisu „Sveta pića“ bio vinu koje je stvorila Vesna Robotić posvećena je zaslužena pažnja i mesto. O njemu je, između ostalog, pisalo: „Proizvodnja u eksperimentalnom vinogradu počela je 1994. Prve godine je ispitivana efikasnost zaštite vinove loze primenom preparata urticum koji je proizvodio subotički „Biolabor“. Prepaprat je dobijen ekstrakcijom bioaktivnih materija iz mešavina lekovitog bilja u kombinaciji sa humisinom – koncentratom određenog tipa humusa. Sledeće, 1995, druge godine eksperimenta, zaštita oglednog vinograda na tri hektara urađena je bez primene pesticida, a grožđe je posebno brano za preradu, dok je dobijeno vino odvojeno u zasebne tankove. Inspekcijska služba udruženja „Terra’s“ iz Subotice je analizirala uzorke. Eksperiment je nastavljen i sledeće godine. Kruna trogodišnje primene projekta bila je promocija bio vina rizling italijanski na Novosadskom sajmu. Sertifikati za grožđe i vino bili su garancija da su proizvedeni po međunarodnim standardima IFOAM-a za organsku poljoprivredu. Time je Navip-Fruškogorac stekao pravo da prvi u Jugoslaviji deklariše svoj proizvod kao eko vino jer je zaštitni znak Terra’s bila potvrda kvaliteta, a ne komercijalna oznaka. Svetsku premijeru vino je imalo u Kopenhagenu u avgusu 1996. na drugom kongresu IFOAM-a kao i na prvoj svetskoj izložbi proizvoda iz organske poljoprivrede. Vino je stiglo i na najveći svetski sajam ekoloških proizvoda BIOFACH iste godine u Frankfurtu. Rizling je ravnopravno stajao rame uz rame sa još 400 eko vina iz poznatih vinskih zemalja. Četvrte godine primene, to jest 1997. je postignut najbolji rezultat kada su kvalitet i kvantitet u pitanju, što je bio dodatni razlog da grad Novi Sad nastavi da finansijski podržava taj projekat. Na kraju te uspešne godine planirano je da se udvostruči površina pod lozom na kojoj bi se grožđe proizvodilo po ekološkim principima. Plan je bio i da se počne proizvoditi stono grožđe na isti način.“
Piše: Zorica Milosavljević
