Kod nas se često kaže – mala bašta, mala vajda, ali vični baštovani su delima pokazali da to i nije tako. Naravno, mora se poštovati određeni redosled poslova, kako na okućnici, tako i u većoj bašti. Porodične bašte najčešće se prostiru na površini od 100 pa i do 1.000 kvadratnih metara i, bez obzira na veličinu, kada se pravilno smenjuju biljne vrste, mogu se napraviti velike uštede u kućnom budžetu. Jer, svako će u svojoj bašti proizvesti najpre povrće koje se u njegovom domaćinstvu najčešće koristi za ishranu. Ako se drži struke i primera onih koji znaju, imaće i od najmanje bašte veliku vajdu, prvo u rodu i u kvalitetu, pa u zdravoj hrani, čak i u višku za prodaju i zaradu.
Piše: Svetlana Mujanović
Pre zasnivanja povrtnjaka potrebno je napraviti plan setve i sadnje, poštujući plodored. Plodored podrazumeva dva združena pojma – plodosmenu ili smenu useva na istoj parceli, i poljosmenu ili smenu polja, tako da svaka vrsta u narednoj sezoni menja polje na kojem se gaji, a u vremenskom smislu vrste se međusobno smenjuju prema unapred utvrđenom planu.
Vreme setve za tri žetve
Kada se bašta podeli na leje ili druge celine, tada se napravi raspored setve. Najpre se seju vrste za čije su klijanje i nicanje potrebne temperature od tri do pet stepeni, a to su grašak, spanać, salata, crni i beli luk, rotkvica. Ekonomičnije je kada se sve one poseju, odnosno posade, u jesen, pa se tako već u kasno proleće ili početkom leta uklone i ustupe mesto drugom povrću, koje će stići da završi vegetaciju do pred kraj jeseni. A tada se, na istoj leji u jesen, može posejati ili posaditi i treća vrsta, koja će se skidati u rano proleće. I tako, znalačkim i pažljivim smenjivanjem povrća, s iste parcele se dobiju dve i po žetve.
Prostor u povrtanjaku može se iskoristiti i za setvu aromatičnih, lekovitih i začinskih biljaka, koje su ujedno i biološka, prirodna zaštita za povrće i najčešće se seju po ivicama bašta. Aromatične biljke – poput korijandera, dragoljuba, mirođije, žalfije, buvača, nevena, hajdučke trave, mirisom privlače insekte predatore koji se hrane štetočinama, zatim insekte oprašivače, a neke od tih biljaka ispuštaju miris (eterična ulja) ili biohemijske supstance kojima odbijaju nepoželjne insekte i baštovanima služe kao prirodni repelenti.
„Brak“ mrkve i luka, salate i rotkvice, kupusa i žalfije…
Jedna od preporuka za proizvodnju koja bi zadovoljila potrebe četvoročlane porodice na okućnici ili maloj bašti, jeste da se crni luk i šargarepa seju u naizmenične redove, odnosno, jedan do dva reda luka, pa jedan do dva reda šargarepe. Obe vrste imaju visok sadržaj eteričnih ulja, te specifičnim izlučevinama odbijaju štetne insekte – šargarepa lukove muve, najveće štetočine ovog povrća, a eterična ulja luka odbijaju mrkvinu muvu. Takođe, salata i rotkvica su dve vrste koje izrazito dobro uspevaju jedna pored druge, kao i salata i crni i beli luk. Kupusnjačama je dobar komšija žalfija, jer jakim mirisom odbija kupusovu muvu. Spanać je poželjno sejati pored celera, koji izraženim mirisom odbija sve njegove značajnije štetočine. Pored paradajza može se sejati bosiljak, jer odbija vaši, isto kao i neven.
Dragoljub, neven i korijander štite krompir od plamenjače, najčešće bolesti ovog povrća, dok će krompir, ako se uz njega poseje i kadifica, biti zaštićen i od krompirove zlatice. Združeni usevi idealni su za baštensku proizvodnju, jer se pravilnim odabirom vrsta maksimalno iskorištava sva raspoloživa površina, a oni međusobno povoljno utiču na rast obe ili čak i tri vrste biljaka. Takođe, začinsko bilje delimično poboljšava ukus komšijskih biljaka. Na ovaj način može da se izbegne upotreba hemijskih sredstava za zaštitu bilja i dobiju zdravi i zdravstveno bezbedni plodovi.
Prednosti plodoreda, odnosno plodosmene i poljosmene, višestruke su. Ovaj sistem povrtarske proizvodnje omogućuje pravilno i racionalno đubrenje organskim đubrivom, pre svega stajnjakom, čuva i povećava plodnost zemljišta, omogućava ravnomernije usvajanje hranljivih materija iz zemljišta, efikasnije uništavanje i smanjenje broja korovskih biljaka, te sprečava pojavu bolesti i štetočina. Nasuprot tome, ako se jedna vrsta više godina gaji u monokulturi, narušava se struktura i plodnost zemljišta, povećava opasnost od pojave korova, bolesti, štetočina i toksina koje luči koren istog povrća koje se gaji više uzastopnih godina na jednoj te istoj parceli.
Ipak, svaka biljna vrsta, pa tako i povrće, različito reaguje na monokulturu. U biljke vrlo malo osetljive na monokulturu ubrajaju se salata, praziluk i celer. Srednje osetljive su paradajz, karfiol, kupus, šargarepa, krastavac, crni luk i grašak. Povrće koje nikako ne uspeva na parcelama na kojima su u prethodnoj vegetaciji gajene biljke iz iste familije jesu peršun, paprika i cvekla.
Plodored se planira i na osnovu zahteva pojedinih vrsta povrća prema predusevu, đubrenju stajnjakom i obradi zemljišta. Zna se da povrće ima velike zahteve prema predusevu, jer samo dobar predusev može da osetljivim povrtarskim biljkama omogući normalan rast i razvoj. Da bi bio dobar za određenu vrstu, treba da ispunjava određene uslove. Mora, na primer, na vreme da se ubere ili požanje, kako bi se parcela mogla kvalitetno i na vreme pripremiti za naredni usev. Zemljište ne sme da bude zbijeno i nestrukturno, poželjno je da u njemu ostane dovoljno zaliha vode i hranljivih materija. Pri izboru preduseva mora se voditi računa i o produženom dejstvu herbicida, jer je povrće veoma osetljivo na rezidualno dejstvo pojedinih preparata.
