Piše: Prof. Dr Žarko Ilin
Lubenica i dinja predstavljaju ekonomski sve značajnije povrtarske vrste u svetu, pa i kod nas. U Srbiji se poslednjih deset godina lubenica proizvodi na prosečno oko 7.000 hektara, s tim da ove površine variraju, u zavisnosti od godine, od 5.700 do 8.400 hektara. Najviše bostana je u Vojvodini – oko 3.000 hektara, sledi južna i istočna Srbija sa oko 2.100 hektara, pa region Šumadije i zapadne Srbije sa 1.425 hektara, a najmanje površine zasađene bostanom su u Beogradskom regionu – oko 265 hektara. Na ovim površinama se u poslednjih 10 godina (2010-2019) proizvede prosečno oko 216.000 tona lubenica i dinja, od toga 124.000 tona u Vojvodini, 48.000 tona u južnoj i istočnoj Srbiji, 36.500 tona u regionu Šumadije i zapadne Srbije i oko 6.000 tona u Beogradskom regionu.
Prosečan prinos po jedinici površine u Srbiji iznosi 31,4 tone po hektaru. Najveći je u Vojvodini – 41,2 tone po hektaru, sledi Šumadija i zapadna Srbija sa 24,5t/ha, Beogradski region sa 23,1t/ha i na začelju je južna i istočna Srbija sa 22,5t/ha. Ovolika razlika nastaje ne samo zbog uslova proizvodnje, već i zbog toga što je u Vojvodini celokupna proizvodnja, pogotovo ovih najintenzivnijih povrtarskih vrsta, i najproduktivnija, kao rezultat većih startnih ulaganja, bržeg uvođenja novih tehnologija i njihove masovnije primene.
Dominacija pepite „Kora sidsa“
Lubenica se koristi u svežem stanju, kao i za spravljanje sokova, sirupa, slatkog. Od izuzetnog značaja je i ulje, bogato vitaminom D, koje se dobija iz semena lubenice. Dinja se takođe koristi u svežem stanju, ali i kao slatko, za spravljanje džemova i raznoraznih marmelada. Zeleni plodovi lubenice i dinje koriste se za turšiju, i to mali plodovi, na samom kraju vegetacije.
Lubenica ima relativno visok sadržaj suve materije, nešto manji od dinje i iznosi između 8 i 13,5 posto, dok se kod dinje sadržaj suve materije kreće do čak do 18,5 posto. U suvoj materiji najveći je sadržaj glukoze, pa fruktoze i saharoze, a u asposlutno suvoj materiji nalazi se pektin, celuloza i hemiceluloza, zbog čega su lubenica i dinja dijetalne.
Zanimljivo je da korisni deo krupnoplodnih lubenica na koje smo mi navikli, iznosi 40 do 60 odsto. Drugim rečima, kora koju bacamo ili se koristi za pravljenje komposta, takođe može da iznosi 40 do 60 procenata. To nije slučaj s mini lubenicama, koje su u svetu sve popularnije u poslednjih 15-20 godina, a kod nas u poslednjih desetak godina. One su zgodne, ne samo zato što im je masa od kilogram-kilogram i po i jedu se praktično za jedan obrok, već i zbog toga što je učešće korisnog dela čak 80 posto.
Najveća atrakcija su lubenice bez semena, jer su dekorativne i odlične za spravljanje različitih koktela, a posebno su atraktivne mini lubenice. Na našem tržištu je dominantna sorta pepita, italijanski hibrid, kompanije „Kora sids“ koja je uložila ogroman novac u njenu proizvodnju, pre svega zbog zahteva zapadnog tržišta, na kojem se Italija i Španija pojavljuju kao značajni proizvođači i snabdevači. Ove lubenice zgodne su i za kupovinu, i za transport, nije ih teško nositi, dovoljne su da se zasladi jedna porodica koja sad ima sve manje članova, i pravi su hit u svetu.
Izvor minerala i vitamina
Od mineralnih materija, lubenica ima kalijum, magnezijum, natrijum, gvožđe, ali i sumpor. I lubenica i dinja imaju povoljan odnos jabučne kiseline i šećera, zbog čega su izuzetno prijatnog ukusa, kao i povišen sadržaj provitamina vitamina A, vitamina B i C. Seme čini 3 do 6 posto ukupne mase ploda i nije jestivo, ali sadrži visoku koncentraciju specifičnih ulja, naročito D vitamina.
Jestivi delovi kod plodova dinje su 50 posto, sadržaj suve materije ide i do 18,5 posto, a šećeri od 4,8 do 15,8 posto, odnosno, čak do 70 posto ukupnog sadržaja suve materije, što je od posebnog značaja. Ima visok sadržaj vitamina C, pa 100 grama dinje zadovoljava polovinu naših dnevnih potreba za ovim vitaminom. Dinja je po sadržaju mineralnih materija ipak siromašnija od lubenice.
Gošće iz pustinje otporne na sušu
Domovina lubenice je centralna i južna Afrika. Ona vodi poreklo iz pustinje Kalahari, zbog čega ima morfološke osobine koje upućuju na izuzetnu otpornost prema suši, i zemljišnoj i vazdušnoj. Ima moćan korenov sistem koji prodire u dubinu od čak tri metra, s mnoštvom dobro razvijenih finih korenskih dlačica, izuzetno dobre usisne moći, dok su nadzemna vegetativna masa i stablo, odnosno, vreže, kao i listovi, prekriveni finim nežnim dlačicama. Njihov zadatak je da reflektuju sunčevo zračenje u toplijim mesecima, kako bi se snizila temperatura tkiva i smanjilo odavanje vode s ravne površine lista.
Dinja vodi poreklo iz Indije, kao i krastavac iz tropskih delova, i iz Afrike, i to iz pustinjskih delova, kao i lubenica.
Lubenica i dinja niču na temperaturi od 14 do 16 stepeni Celzijusovih. To je veoma značajno za profesionalne proizvođače, ali i za hobiste, baštovane i sve koji žele da dinju i lubenicu proizvode direktnom setvom semena, da ne počinju setvu dokle god u setvenom sloju zemljišta, na dubini od 7 m, temperatura ne bude ovih vrednosti. To je u našim uslovima obično u drugoj polovini aprila. Međutim, i lubenice i dinje, s obzirom na to da su toploljubive vrste, kao i da su poreklom iz toplih predela, imaju mnogo veće zahteve za temperaturom u fazi klijanja i nicanja. Tada je njihova potreba za toplotom znatno iznad 25°C, i u takvim uslovima lubenica će nići za svega 4 do 8 dana, što je izuzetno važno pri proizvodnji bostana preko rasada. Za rasad nam je potrebna setva semena u različite supstrate i minimalna temperatura zemljišta od 25°C. Međutim, vrlo često u razvijenom svetu su atraktivne, kod nas još nisu, takozvane besemene lubenice. Da bi se obezbedilo klijanje, seme takve lubenice potrebno je držati 4 do 6 dana na temperaturi od čak 40°C, kako bi moglo da klija i niče.
Optimalnih 25 stepeni C i što više sunca
Optimalna temperatura za rast i razviće bostana je oko 25°C, s tim da znatno bolje podnose visoke nego niske temperature. Nažalost, na temperaturama manjim od 13°C prestaje cvetanje, a na temperaturama manjim od 10°C prestaje rast biljaka. Niske temperature utiču na smanjenu oplodnju, i na odbacivanje cvetova, što nam se ove godine desilo jer su proizvođači – i profesionalni i baštovani, bili vrlo nestrpljivi, pa su krenuli sa sadnjom rasada čak i pre 10. aprila. Svedoci smo da je ove godine bilo izuzetno hladno – čak do -10°C, a lubenica strada na temperaturi od -0,5°C, što znači da su pretrpeli značajne štete. Zbog toga je najbolje sadnju započinjati u trećoj dekadi aprila, bez obzira na to da li je sadnja na ravnoj površini bez nastiranja, na nastiranom zemljištu, uz plastične folije pa čak i u niskim plastičnim tunelima, visine 40 do 60 centimetara, širine 50 do 100cm i različitih dužina, od 200 do 400 metara.
Treba istaći da suma temperature u vegetacionom periodu treba da iznosi 2.000°C do 3.500°C. To znači da je Srbija gornja granica uspešne proizvodnje bostana, koja se završava malko severnije od nas, negde oko Segedina. Ovo se posebno odnosi na lubenicu koja se gaji između 35. stepena južne geografske širine do 45. stepena severne geografske širine, gde je otprilike sever Vojvodine. Severnije i južnije od ovih tačaka bostan se može proizvoditi samo u zaštićenom prostoru, uz kontrolu mikroklimatskih uslova.
Lubenica i dinja imaju najveće zahteve prema svetlosti, što nije čudo s obzirom na poreklo. Na otvorenom polju izloženost svetlosti postiže se boljim vegetacionim prostorom, odnosno, setvom na različite međuredne razmake i razmake u redu, kako bi biljke bile što bolje izložene direktnom sunčevom zračenju i kako bi kvalitet plodova bio što bolji. Godine kao što su bile 2010, 2014, 2016, 2018, 2019. pa čak i 2020, važile su za kišne, s malim brojem sunčanih dana, što je uticalo na kvalitet bostana i njegovu slast. Najbolji kvalitet bostan postiže u ekstremno sušnim godinama, kao što je bila 2011, 2012, 2015, 2017, kada je bilo dovoljno sunčevog zračenja, jer se procesom fotosinteze nakupljaju šećeri, a sa druge strane, nedostatak vode nadoknađuje se navodnjavanjem.
Bostan zahteva neutralnu pH reakciju zemljišta, dakle, 7pH, ali je zanimljivo i da bolje reaguje na blago kiselu, čak do 5 i 5,5 pH, nego na blago baznu reakciju – značajno iznad 7,5 do 8 pH. U plodoredu dolaze isključivo na prvo mesto, jer zahtevaju intenzivno đubrenje organskim đubrivima, pre svega stajnjakom i jako dobro reaguju na đubrenje organskim materijama. Ne smeju se nikako saditi posle kultura iz iste familije – krastavca, dinja i lubenica, posle muskatne tikve, tikve šećerke, bele bundeve i niza drugih tikava jer imaju zajedničke prouzrokovače bolesti. Najbolji predusevi su leguminoze, jer lubenica i dinja jako dobro reaguju na azot u zemljištu koji ostaje azotofiksacijom kod leguminoza. Odmah iza leguminoza su rane kupusnjače, rani krompir, ječam, pšenica, raž, ovas, kao izuzetni predusevi za lubenicu i dinju.
Osnovna obrada zemljišta za bostan je uvek u jesen, što ranije, kad god je to moguće u septembru, najkasnije u oktobru. Treba izbegavati kasnu obradu, u novembru, a naročito ne u decembru, jer u takvim uslovima zemljište ne može doći u stanje optimalne biološke zrelosti, ne dolazi do prirodnog sleganja zemljišta, nego moramo koristiti dodatnu energiju za zatvaranje zimske brazde, za uspostavljanje dobrog vodno-vazdušnog i toplotnog režima, I pokretanje mikrobiološke aktivnosti pri kasnoj obradi je daleko usporenije nego kada se ona obavi na vreme. Obrada treba da je na dubini od 25 do 30cm, uz obavezno zatvaranje zimske brazde u predzimskom periodu, a u proleće, čim dozvoli vreme, treba uraditi predsetvenu pripremu, u jednom ili dva navrata, kako bi zemljište bilo idealno pripremljeno do vremena setve, a češće sadnje.
I lubenica i dinja imaju povećane zahteve za hranivima jer ostvaruju relativno visoke prinose po jedinici površine – lubenica na nivou od 40 do 60t/ha, a u intenzivnoj tehnologiji 100 do 120t/ha, dok dinja u ekstenzivnoj proizvodnji ima prinose od 10 do 20t/ha, a u intenzivnoj 20 do 25t/ha. Zbog toga valja obezbediti neophodnu količinu hraniva, pre svega 40 do 50t/ha poluzgorelog stajnjaka ili 20 do 30t/ha zgorelog stajnjaka pod osnovnu obradu. Zatim se unosi 40 do 60kg azota, 80 do 100kg fosfora i 80 do 100kg kalijuma. Unosi se postepeno, deo pod osnovnu obradu, a ostatak se deli u pet obroka i dodaje se od sadnje do početka berbe, uz navodnjavanje. Tako se obezbeđuje kontinuitet u hranjenju.
Crna folija je standard
Najčešća proizvodnja bostana je na nastiranom zemljištu, a crna folija je standard. Ipak, koriste se i neke druge folije, kao i organski malč, a u novije vreme i biorazgradive folije. One podižu temperaturu zemljišta i čuvaju zalihe vlage u njemu, nije potreba primena herbicida, te su lubenice i dinje zdravstveno bezbedne, proizvodnja je ranija od standardne za 15 do 20 dana. Plastične folije povećavaju prinos za preko 30 posto, a gajenje na zelenoj ili tamnoplavoj foliji značajno povećava prinos i učešće šećera zbog menjanja spektralnog sastava svetlosti, jer poboljšava fotosintezu, čime se povećava kvalitet i slast. Različito obojene folije privlače različite insekte, čemu će se nauka posvetiti u narednom periodu.
Prvo stižu albanske, grčke, turske, makedonske lubenice
Najveći proizvođač lubenice u svetu je Kina, a potom Indija. Srbija je značajan proizvođač i značajan izvoznik na tržišta srednje Evrope, pre svega Poljske, Češke, Slovačke, Austrije i, naravno, zemalja u okruženju, dakle, bivših jugoslovenskih republika, osim Makedonije. Naš južni sused je u vreme stare Jugoslavije, a i danas, gotovo blizu proizvodnji lubenice i dinje u Srbiji, što je prilično, kada se uzme u obzir njegova veličina. U poslednjih desetak godina značajno mesto zauzima Albanija, zahvaljujući prirodnim uslovima, ali i značajnim ulaganjima u poljoprivredu, koja bitno prednjači, ne po količinama, već po vremenu proizvodnje i snabdevanja, jer njihove lubenice prve stižu na evropske pijace. Inače, prve lubenice koje mi jedemo u sezoni potiču iz Grčke i Turske, pa potom iz Makedonije, dok u junu ne stignu domaće.
Proizvodnja uglavnom iz rasada
Lubenica i dinja su se do sredine prošlog veka uglavnom proizvodile direktnom setvom semena, a mnogo manje iz rasada. Međutim, od druge polovine prošlog veka naovamo, dominantno se proizvodi iz rasada, čak 80 do 90 posto, i to iz kalemljenog rasada. Danas se svega desetak posto lubenica proizvodi direktnom setvom semena, i to da bi se produžila sezona korišćenja. Ona prva, iz niskih plastičnih tunela, u zavisnosti od godine, dolazi u drugoj polovini druge dekade juna i sukcesivno se bere do kraja prve dekade jula, kad počinje da pristiže dinja i lubenica s nastiranog zemljišta, i ona se bere sve do Velike Gospojine. U septembru zato taman stiže lubenica proizvedena direktnom setvom semena, i tako domaću lubenicu jedemo više od tri meseca.
