Kraft piva, poznata i kao zanatska piva, predstavljaju pića proizvedena u malim pivarama s posebnim naglaskom na kvalitet i jedinstvenost ukusa. Za razliku od industrijskih piva, koja se proizvode u velikim količinama i često se baziraju na uniformnim recepturama, kraft piva su rezultat posvećenosti, kreativnosti i pažljivog biranja sirovina.
U Srbiji, ovaj sektor se polako razvija, ali se i dalje suočava s brojnim izazovima na tržištu koje favorizuje industrijske proizvode. Upravo na ove probleme ukazuje Udruženje malih pivara Srbije, koje je osnovano je 2017. godine i okuplja 36 pivara.
Dejan Smiljanić, predsednik Udruženja malih pivara, ističe da je jesen vreme kada oni sumiraju rezultate svoje poslovne godine kroz prisustvo na festivalima poput „Oktoberfesta“ u Novom Sadu i Novosadskih dana piva.
– Već otprilike znamo kakva je bila godina. Što se tiče tržišta zanatskog piva, situacija je malo bolja. Ljudi su već slobodniji da probaju i eksperimentišu, nije im više toliko čudno kao ranije – kaže Smiljanić.
Iako potrošači sve više prepoznaju vrednost zanatskih piva, državna podrška malim pivarama izostaje.
-U odnosu na ranije, sada smo možda dva-tri koraka iza one pozicije u kojoj smo bili. Država nije spremna da razvije jasnu politiku po našem pitanju. To se sve stavlja negde sa strane i niko se ne bavi time – napominje Smiljanić, navodeći da iako Ministarstvo poljoprivrede najavljuje razvoj novih hmeljarnika, konretni rezultati se neće videti još najmanje šest godina.
Zakon o pivu u Srbiji, koji je donet 2010. ili 2011. godine, ne prepoznaje zanatsko pivo, što dodatno otežava položaj malih proizvođača.
– Mi se borimo od našeg nastajanja da zanatsko pivo to uvrsti u zakon. Sad smo našli neko konkretno rešenje da se u pravilniku to uradi, pa da taj pravilnik onda savetuje zakonodavca da promeni zakonsku regulativu. Mi i Hrvati smo krenuli u istom pravcu u slično vreme. Sad tamo imate ogroman broj zanatskih pivara, na tržištu koje je duplo manje. Kod nas imate 60 registrovanih kraft pivara od kojih je možda 30 aktivno, mada ne verujem da ima više od 20 pivara koje stalno rade. Ove ostale rade povremeno u vreme kad imaju posla. Situacija nije dobra jer je sirovina mnogo skupa, pivo je mnogo jeftino, razlika između industrijskog i zanatskog piva je veoma velika i vi kad ekonomski razmišljate, ako treba popijete pivo, a možda popijete dva, probaćete jedno, ali ćete posle piti ono što možete da priuštite sebi. A u Hrvatskoj je vrlo mala cenovna razlika između zanatskog i običnog, industrijskog piva, tako da se ljudi lako odvažuju da probaju i kraft tržište se mnogo brže razvija. A imaju pristup sirovini mnogo bolji nego mi, tako da je proizvodnja mnogo jeftinija nego kod nas – navodi naš sagovornik.
Udruženje je registrovano pri Ministarstvu poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva i aktivno učestvuje u radnim grupama, ali konkretni pomaci izostaju.
– Ja sam u radnoj grupi za formiranje novog pravilnika i zakona o pivu, ali u vezi novog zakona nismo imali sastanak godinu dana. Imali smo intenzivan rad na pravilniku do maja ili juna, ali od tada smo stali. Čekamo kada ćemo ponovo sesti da pričamo o tome.
Jedan od najvećih izazova je nedostatak domaće proizvodnje hmelja, što znatno povećava troškove proizvodnje zanatskih piva. Smiljanić podseća da je Srbija nekada imala razvijenu proizvodnju hmelja, ali se ona ugasila zbog nedostatka podrške i politike koja bi zaštitila domaće proizvođače. Zbog toga su okrenuti inostranstvu.
– Pivo je balans između hmelja i slada, a oba sastojka su ključna za kvalitet. Nažalost, proizvodnja hmelja u Srbiji je gotovo nestala nakon privatizacije velikih pivara, jer nije bilo zaštite za male proizvođače – objašnjava Smiljanić. On dodaje da su male pivare prinuđene da uvoze sirovine po cenama koje su značajno više nego u drugim zemljama, što dodatno otežava poslovanje.
– Jako je veliko tržište hmelja na svetu. Imamo mnogo američkih sorti, i sad za različite stilove morate određene sorte hmelja da koristite koje se originalno gaje u Australiji, Americi, Brazilu, Sloveniji, Nemačkoj, Češkoj. Cenu hmelja plaćamo kao i oni tamo, čak je za nas i skuplje, jer manje količine koristimo, malo je tržište. Međutim, taj ko uveze sirovinu mora ponovo da se radi analize kvaliteta, plus transportni troškovi, pa kada saberete sve dođete do cene sirovine koja je dva puta viša od one u Evropi. Drugi problem imamo sa sladom, jer imamo jednu sladaru u Srbiji koja je mala, pa si onda opet prinuđen da uvoziš slad koji je daleko skuplji nego domaći i to dva-tri puta. I onda to pivo dostigne cenu koja je visoka, a svi misle da su proizvođači bezobrazni. A naša zarada je minimalna. Znači, naša sirovina je, recimo, puta dva u odnosu na Evropu, prodajemo duplo jeftinije nego u Evropi. Znači, četiri puta manju razliku pravimo u ceni nego bilo ko u Evropi, a opet je ljudima skupo kada treba da ga kupe – jada se Smiljanić.
Srbija bi mogla imati mnogo više malih pivara koje bi značajno doprinele ekonomiji i kulturnom pejzažu, ali nedostatak podrške i motivacije od strane države predstavlja veliki problem.
– I ovi bolji rezultati nisu plod nečijeg rada sa nivoa zakonodavca, nego je dobro zato što mi više radimo i to je to. Ima mnogo ljudi koji bi želeli da uđu u zanatsko pivarstvo, ali kade vide uslove, ne smeju da se odvaže. Kada bi se neko time pozabavio u Srbiji biste mogli da imate preko 1.000 malih pivara i da niko nema problem. A ovako ih imamo 60 i nisu sve aktivne – zaključuje Smiljanić.
Tekst i foto: Aleksej Buila
