Smrdibube su štetočine koje karakteriše halapljiv apetit i velika brojnost. Dovode do ranog propadanja i kvarenja plodova, pri čemu oni gube tržišnu vrednost, stvarajući proizvođačima znatne materijalne gubitke. Sa dr Vladimirom Filipovićem, višim naučnim saradnikom u Institutu za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ i Nacionalnom udruženju za razvoj organske proizvodnje Serbia Organica, razgovarali smo o ovoj “pošasti” i o njenom prirodnom suzbijanju.
Poslednjih nekoliko godina, kako kaže naš sagovornik, smrdibube zbog svoje prekomerne brojnosti pričinjavaju štete brojnim povrtarskim, voćarskim i ratarskim vrstama. Hraneći se gajenim biljem one ih oštećuju čime stvaraju uslove za njihovo oboljevanje, što utiče na smanjivanje prinosa i na sam kvalitet dobijene sirovine.
„Trebalo je dosta vremena da se naviknemo na ovu, uslovno rečeno novu štetočinu, te isto tako da se pronađe adekvatan način kako da zaštitimo useve i zasade, ali i domove u koje u velikoj meri ulaze, naročito u momentu kada se završi vegetaciona sezona i dani postanu hladniji“, rekao je Filipović za Dobro jutro.
Što se tiče same borbe protiv ove štetočine, osim hemijskih mera koje se nisu pokazale mnogo efikasnim, pošto ih treba više puta ponavljati a i ostaci insekticida ostaju kako u biljkama, tako i u zemljištu i u vodi, koristimo bioagrotehničke mere.
„Pre nego što navedem bioagrotehničke mere, pomenuću dva komercijalna sredstva na bazi azadiraktina (potiče od neem drveta Azadirachta indica A.Juss), koja su upisana na listu sredstava za zaštitu bilja koja se mogu koristiti u organskoj proizvodnji a to su – Ozoneem Trishul 1% EC i Nimbecidine 0,03% EC koja se u praksi koriste za suzbijanje smrdibuba. Razlog leži u tome što se brzo razgrađuju u biljkama, tako da im je karenca od 0 pa do 3 dana“, naglasio je naš sagovorik.
Prva bioagrotehnička mera jeste upotreba lekovitog bilja, koje zbog svog mirisa deluje odbijajuće na smrdibube. Za ovu namenu možemo koristiti biljke: bosiljak, matičnjak, žalfija, lavanda, ruzmarin i njima slične. Beli luk, menta, kim, ljuta paprika i bela slačica su biljke koje smrdibube ne podnose, a čijom setvom/sadnjom ili pripravcima kao što su fermentisani rastvor, čorba, macerat i čaj, a kojima se mogu prskati biljke, zemlja i prostor gde se javljaju smrdibube, može uticati na njih.
„Evo jednog recepta u kom koristimo beli luk. Za izradu ovog pripravka potrebno je 4 čena belog luka, 200 ml vode i boca sa raspršivačem. Luk se usitni i stavi u vodu da odstoji nekoliko sati. Nakon toga se mešavina procedi i potom se može prskati. Tu je i upotreba praška za pecivo. U jednu litru vode sipamo jednu kesicu praška za pecivo, sve pomešamo i sa bocom sa raspršivačem prskamo napadnute biljke. Ova mešavina neće ubiti smrdibube, ali će ih ošamutiti i oterati. Sirće je takođe prirodni repelent za smrdibube. U bocu sa raspršivačem ili u prskalicu sipamo belo sirće i prskamo po površinama koje često posećuju smrdibube“, otkriva prirodne recepte ovaj stručnjak.
Pored upotrebe lekovitog bilja u zaštiti protiv smrdibuba, možemo koristiti i tzv. biljke „zamke“ koje u većoj meri privlače štetne insekte, nego glavne gajene biljke. Jedna od njih je blitva, ukoliko ima blitve u bašti, smrdibuba će prvo nju napasti. Isto važi i za neven. Pored ovih postoji još prirodnih načina kojima se možemo boriti protiv smrdibuba u baštama. Ukoliko u bašti ima dosta bubamara, one će jesti jaja smrdibuba i na taj način smanjiti njihovu brojnost.
„Još jedna od mera za smanjenje broja smrdibuba je korišćenje feromonskih klopki ili zamki. Postavljanje feromonskih klopki vrši se na visini od oko pola metra od površine zemlje i nekoliko metara od ulaznih vrata, voćaka i bašte. Ove zamke obično sadrže feromone koji pomažu u privlačenju buba i na taj način u znatnoj meri smanjuju njihov broj“, istakao je Filipović za kraj.
Tanja Prolić
