U proizvodnji povrća u našoj zemlji topla leja je široko zastupljen oblik zaštićenog prostora, koji je zbog jednostavnosti dostupan svim proizvođačima, i koristi se uglavnom za gajenje rasada. Prema konstrukciji, načinu zagrevanja i nekim drugim osobenostima, razlikuju se brojni tipovi toplih leja. One mogu biti jednostrane i dvostrane, nadzemne i ukopane, niske i visoke…
Nadzemne leje su jednostavnije za rukovanje, mogu se premeštati s jednog mesta na drugo, u njima se lakše reguliše vlaga, što je prednost u odnosu na ukopane jer se dobija ujednačen, izuzetno kvalitetan rasad. Jedini nedostatak, ako bi se tako moglo reći, jeste utrošak oko 30 procenata više stajnjaka nego kod ukopanih leja, koje su pogodnije za gajenje povrća na rod, jer je u njima režim vlažnosti i toplote manje podložan promenama.
Toplu leju sačinjavaju prozor, ram i asure. Ako se ukopava, tu je i trap. Prozor je napravljen od drveta, zastakljen, a ram je obično veličine 150h100 cm. Valjalo bi da se drvo, pre stavljanja rama, drži potopljeno u 10-postotni rastvor zelene galice, ili 5-postotni rastvor plavog kamena tokom 24 časa. Topla leja može se pokriti i plastičnom folijom, koja je danas više u upotrebi jer je praktičnija.
Ram uokviruje toplu leju i na njega se oslanjaju prozori. Oni se prave od dasaka širine 20-30cm i debljine 34cm, a za ukopane se mogu upotrebiti oble gredice prečnika 12-15cm. Veliku pažnju treba obratiti na položaj daske koja se postavlja sa severne strane. Ona je obično nešto viša od daske koja se postavlja suprotno, sa južne strane, čime se obezbeđuje oticanje kiše niz prozor i bolja osunčanost leje. Asure štite leje, odnosno rasad od prekomernog hlađenja u toku noći, i one su najčešće od trske ili ražane slame. Nadzemne tople leje štede prostor i omogućuju ranu setvu. Trap se koristi za tople leje koje se ukopavaju i u njih se slaže stajnjak. Za leje koje se podižu u toku zime, kopa se trap dubok 50-60cm, dok je za one koje se prave u proleće, dovoljno iskopati trap dubok 40cm.
Zemlja za tople leje se posebno priprema, pravi se mešavina od jednakih delova baštenske zemlje i dobro zgorelog stajnjaka. Za zagrevanje leja koriste se svež stajnjak, slama i pleva, a ponekad i lišće i razni biljni ostaci. Njihovim razlaganjem, koje obavljaju mikroorganizmi, oslobađa se toplota. Često postoji potreba da se na manjem prostoru postavi više leja. Da bi se lepo složile i imale pravilan oblik, kao markeri mogu da posluže grabljice i metar. Grabljice se polegnu na zemlju zupcima na dole i pritisnu, da bi zupci ostavili otisak. To isto se uradi sa druge strane da bi se dobio prav ugao. Zatim se metrom razmeri rastojenje i prave sledeća tri prava ugla, odnosno temena leje.
Pošto se zemljište u povrtnjaku ne sme ugaziti, oko leja se prave staze. One su najčešće široke 30 centimetara (može i pola metra). Prave se motikom i u iskopane plitke kanale slažu betonske ploče ili cigle koje ne moraju da se dodiruju. Bitno je da se napravi gazište. S takvim stazama povrtnjak je prohodan i za vreme najvećih kiša.
Kada se porede sve leje, uočava se da visoke imaju mnogo prednosti u odnosu na druge. Prvo, štede prostor i omogućavaju ranu setvu i sadnju povrća jer je zemlja u njima uvek za nekoliko stepeni toplija nego u drugim, i posebno od okolnog zemljišta. Osnovne mere ograđenih i neograđenih leja se ne razlikuju mnogo. Neograđena leja ne bi trebalo da bude šira 160-180 centimetara, da bi se oko nje moglo raditi bez penjanja i gaženja. Dužinu određuje veličina prostora i raspoloživi organski materijal koji će je zagrevati, a visina je 60-70cm. Najpre se iskopa pravougaonik dubine 25cm, tako što se ašovom pažljivo vadi busen po busen i odlaže pored leje,, jer će kasnije biti upotrebljen. Po celoj širini se složi sloj usitnjenog granja do visine od pola metra i na njega se slažu buseni iskopane trave tako što se zeleni deo okreće prema dole. Ovaj sloj može da se pravi i od pokošene trave, slame, jako usitnjenih otpadaka od berbe kukuruza, stabljika soje… Debeo je petnaestak centimetara. Preko njega se nasipa sloj zemlje debljine desetak centrimetara, i sve dobro nabije lopatom. Sledi sloj dobro navlaženog lišća i ponovo sloj zemlje debljine pet do deset centimetara. Preko toga se nasipa sloj grubog komposta debljine petnaestak centimetara, a preko njega sloj mešavine baštenske zemlje i dobro zgorelog komposta. Sve se poravna i oblikuje lopatom, sabije i kroz sredinu napravi kanalić za zalivanje. To je konačan oblik neograđene visoke leje.
Ne računajući ogradu, ograđena leja široka je 160 centimetara, visoka 75 i dugačka po želji. Pravougaonik u koji će se postaviti je dubok 40cm, u njega se slaže krupniji drveni otpad – panjevi, granje i slično. Na njega se postavljaju prvo sitno isečene grančice, a zatim stajnjak ili neki drugi organski materijal za zagrevanje. Ograda se može napraviti od impregniranih dasaka, cigli, betonskih blokova…
Da bi u leji mogla da počne setva moraju se uraditi neki „predsetveni poslovi“. Stajnjak se pripremi desetak dana pre podizanja tople leje, i to tako što se slaže u gomile (za zagrevanje) pored mesta gde će biti topla leja. Tada se meša sa slamom i, ako je suv, povremeno se kvasi vodom. Posle nekoliko dana gomila se upali i počne da se puši, što je znak da je stajnjak ugrejan i da može da se puni trap ili se koristi za površinske leje. U leju se slaže ravnomerno do potrebne debljine, posle čega se gaženjem sabija. Preko složenog stajnjaka postavlja se ram, nasipa zemlja i leja pokriva prozorima i asurama.
Zemlja kojom se puni topla jela mora biti zdravstveno bezbedna za mlade biljke. Stručnjaci savetuju da se, čim se unese u leju, po površini pospu fungicidi na bazi cineba i tirama u količini 70-90g na kvadratni metar, i prekopa, da se dobro izmeša. Preporučena doza fungicida može i da se razmuti u vodi, pri čemu količina nije bitna, i leja oprska.
Setva treba da se obavi pravovremeno, a rok zavisi od vremena rasađivanja. Ne bi valjalo da se radi rano, jer do iznošenja rasad može ostati dugo u leji, čime se podstiče izduživanje – prerastanje, a takav rasad se teže prima. Takođe, rasad ne bi smeo da bude previše mlad, jer je osetljiviji na nepovoljne uslove spoljašnje sredine. Pre setve, ukoliko se koristi seme iz sopstvene proizvodnje, obavezna je dezinfekcija. Može se sejati omaške i u redove, što je mnogo preciznije. Razmak red od reda je pet-šest centimetara, a zatim se seme pokrije slojem zemlje debljine jedan, do jedan i po centimetar. Po potrebi se zalije, stavi ram i prekrije asurama. Leje valja redovno pregledati i tokom najtoplijeg dela dana provetravati.
Valja imati na umu da se sve povrće ne seje istovremeno u tople leje. Neke vrste se čak ne seju u leje, već direktno u supstrat, na kojem će se gajiti do kraja plodonošenja. Takođe, setva je uvek podređena vremenu rasađivanja. Razlikuju se tri osnovna termina proizvodnje. Jesenje-zimska proizvodnja podrazumeva setvu-sadnju od novembra do februara, odnosno marta, a u ovom periodu mogu da se gaje zelena salata, spanać, crni luk, rotkvice. Rana prolećna proizvodnja obuhvata period rasađivanja od marta-aprila i juna-jula – rani paradajz, i mart-april i septembar – ranostasna paprika. Za ovaj rok paradajz i paprika seju se u tople leje sredinom januara.
U postrnoj proizvodnji biljke se rasađuju od avgusta do septembra, a u ovom roku se obično seju-rasađuju krastavac kornišon, boranija, karfiol, šargarepa, kupus.
S. Mujanović
Dobro jutro broj 537 – Januar 2017.
