Dan sela slavi se ove godine 8. septembra kao „Dan paradajza“: svake godine bira se najukusniji svež paradajz, najukusniji kuvani paradajz i najveći paradajz.
-Kao što mi volimo paradajz, tako i on voli nas, odnosno našu zemlju koja je peskovita, laka, rastresita. Ovo povrće kod nas raste i kao korov. Kada ga jedne sezone posejemo, iz plodova koji otpadnu naredne sezone iznikne nov – kaže Šandor Balanji.
Većina proizvođača izbegava da u kuvani paradajz dodaje konzervans, odlučuje se za pasterizaciju, tj. – dunstovanje.
Zlatna jabuka u Italiji, rajska jabuka u Nemačkoj, jabuka ljubavi u Francuskoj… A kod nas sasvim jednostavno ime – paradajz. Ovo povrće vezuje se za leto, ali u različitim oblicima na trpezama je prisutan tokom cele godine. U odnosu na ostalo povrće ima mnogo veći broj jestivih sorti. Najčešće je crven, ali može biti i žut ili prošaran prugama, duguljastig ili okruglog oblika, od veličine trešnje do veličine grejpfruta. Paradajza će narednih dana sve manje biti na pijacama, pa valja pripremiti zimnicu. O ovom važnom poslu domaćica sledi priča iz Banata.
Meštani Lukinog Sela kraj Zrenjanina paradajz prosto obožavaju. Zbog ljubavi prema ovom povrću pre 15 godina počeli su da organizuju manifestaciju „Dan paradajza“. Ove godine održaće se 8. Septembra, kada se proslavlja i Dan sela. Ovo mesto je malo, ali na Dan sela broj stanovnika skoro da se udvostruči. Svi koji su napustili Lukino Selo i uhlebljenje potražili na nekom drugom mestu, dolaze u zavičaj. Pripreme za manifestaciju nikada ne prestaju, jer kada se završi ovogodišnji „Dan paradajza“, već se razmišlja o sledećem.
-Kao što mi volimo paradajz, tako i on voli nas, odnosno našu zemlju koja je peskovita, laka, rastresita. Ovo povrće kod nas raste i kao korov. Kada ga jedne sezone posejemo, iz plodova koji otpadnu naredne sezone iznikne nov. Lukino Selo je nastalo pre 230 godina i već tada su bugarski povrtari koji su ovde živeli otkrili da ova zemlja pogoduje paradajzu. Mi smo to nasledili i samo negujemo i produžavamo njihovo iskustvo. U proizvodnji ne idemo na kvantitet, već negujemo kvalitet, što naši potrošači cene – kaže Šandor Balanji, povrtar iz ovog sela koji je i tradicionalno član organizacionog odbora manifestacije.
Ovde se proizvodi autohtona sorta paradajza, u narodu poznata kao „volovsko srce“. Povrtari imaju vlastito seme, koje uvek ostavljaju za narednu sezonu. „Dan paradajza“ ima takmičarski karakter i svake godine bira se najukusniji svež paradajz, najukusniji kuvani paradajz i najveći paradajz. Do sada je bilo takmičara i iz ostalih delova Srbije, organskih proizvođača, pa čak i onih iz inostranstva. Najveći paradajz do sada je bio težak 1,07 kilograma. Cilj ove manifestacije je da se produži sezona paradajza, jer se dešava da ga sredinom avgusta već nema, što je slučaj i ove godine. Za ovu priliku povrtari deo proizvodnje započnu kasnije, tako da ga imaju sve do oktobra.
-Kuvani paradajz žiri ocenjuje prema svojoj subjektivnoj proceni. Ali, desilo se da su tri godine tri različita žirija za najukusniji proglasila kuvani paradajz istog proizvođača. Bitno je da se prilikom kuvanja ne preteruje sa začinima da bi mogli da ga koriste svi uzrasti. I to je kriterijum koji naglašavamo. Osim soli i ljute paprike, neko u ovaj sok stavlja i lišće celera. Većina izbegava da u kuvani paradajz dodaje konzervans, odlučuje se za pasterizaciju ili kako to mi kažemo – za dunstovanje – objašnjava Balanji.
Ovaj proizvođač nam je rekao da se svake godine u sve tri kategorije okupi između 20 i 30 takmičara. Neko se prijavi u sve tri kategorije, neko samo u jednoj. Poslednjih godina kvalitet kuvnog paradajza prepoznaje se i pojedine domaćice i po nekoliko hiljada litara pripremaju za prodaju. Potražnja je velika, tako da se sve brzo i proda.
A sada pričom idemo do Crepaje. Tamo je 2006. godine osnovano Udruženje žena „Vidovdan“, čija članica je i Ljiljana Radivojev, poznata po svojoj veštini pravljenja salata, svežih, ali i onih koje čine zimnicu. Najpoznatija je tzv. jevrejska salata, koja podrazumeva da se u teglu ređaju i voće i povrće, a obavezni su zreli i zeleni paradajz. Turistička organizacija iz Kovačice 2012. godine predložila je da ekipa RTV Vojvodine dođe kod Ljilje i snimi njenu ostavu. Tada je i dobio ime „Baba Ljiljin špajz“. A ova vredna Banaćanka sprema nadaleko čuvenu zimnicu, ne samo za potrebe svoje porodice, već i za svoje mušetrije. Na pitanje koliko paradajz učestvuje u njenim magičnim salatama, rekla nam je da je dosta prisutan. I to njegove različite vrste.
-Najlepše je kiseliti zeleni paradajz koji je tek zarudeo. Obavezan je sastojak turšije ali i mešane salate. Mera za nju je po tri kilograma različitog povrća – zelenog paradajza, paprike i kupusa. To je slatko-kisela salata lepog ukusa, a pošto nema mnogo softa, tegla mora da je nabijena. Kada govorimo o zrelom paradajzu, koristim mali kruška žuti, koji kiselim isto kao zeleni. Takođe koristim i tzv. trešnja paradajz, koji je veličine kao i ovo voće, a od njega pravim slatko. Kilogram paradajza dobro skuvam i dodam 300-400 grama šećera. Sve to polako dinstam i začinim vanilinim šećerom. Slatko pakujem u jako male tegle. Ovaj paradajz obavezno stavljam u svaku salatu jer jako dekorativno izgleda – sa uživanjem svoju priču priča Ljiljana.
Vešte ruke i umetničko oko i od špajza naprave galeriju. Kod ove domaćice sve je veselo i šareno. A nas je posavetovala da zeleni paradajz sameljemo i pomešamo sa renom. Podsetila je da pored crvenog postoji i žuti paradajz. Ove vrste mogu da se kombinuju prilikom kiseljenja, a može im se dodati i crveno grožđe.
-Pravim i pinđur, koji je kombinacija paradajza i paprike. Jedna mera zahteva 5 kilograma paradjza, ja ga ispečem u rerni jer mora da se oljušti. Isečem ga i u šerpu stavim pola litra ulja i paradajz. To se sve prži. Pečenu papriku iskidam na trake, dodam celerovo i peršunovo lišće, malo sirćeta, belog luka i ljute papričice. Sve to se kuva zajedno sa paradjzom dok se ne dostigne željena gustina – podelila je svoje recepte sa nama Ljiljana Radivojev.
Ideja i mogućnosti je mnogo, pa ako nismo znali, sada znamo da pradajz ne treba uzimati zdravo za gotovo. Uz malo umešnosti i mnogo truda, svašta lepo može se od njega napraviti.
Nekada korov, sada čuvar zdravlja
Na prostorima Srednje i Južne Amerike paradajz je rastao kao korov koji je imao male, žute plodove. Inke i Asteci koristili su ga u ishrani. Kada su Španci osvojili Ameriku, doneli su ga u Evropu. Ovde su ga prvo smatrali otrovnom, ukrasnom biljkom. Vremenom, predstavljen je vladarima i visokom staležu i to kao afrodizijak i lekovita biljka. Kasnije je postao dostupan širokim narodnim masama. Zbog blage klime, u Evropi je bio rasprostranjen na Mediteranu. Prvi kuvar sa jelima od paradajza objavljen je u Napulju 1692. godine.
Osim što se priprema kao sveža salata, upotrebljava se i kao dodatak mnogim jelima. Naše telo ga voli jer je blagotvoran za zdravlje. Obiluje vitaminima A, B, C i K. Od minerala sadrži kalijum, kalcijum, natrijum, gvožđe i magnezijum. Crvenu boju ima od likopena, koji je odličan u prevenciji protiv infarkta i ateroskleroze. Pruža zaštitu i od malignih bolesti želuca, grlića materice i debelog creva. Kada se konzumira kao sveža salata, pomaže u regulisanju visokog krvnog pritiska.
J.Bajšanski
Dobro jutro broj 569 – Septembar 2019.
