Pokušajte da u mašti stvorite sledeću sliku: oko ognjišta iznad koga se u bakraču greje voda za kačamak, sede muškarci i, dok ih dim štipa za oči, dogovaraju se o sutrašnjim poslovima na imanju. Žene, zauzete svaka svojim poslom, dok se dečurlija u ćošku igra na zemljanom podu. U skučenoj prostoriji dvadesetak duša. I niko se ne žali na teskobu i gužvu, niti na mesto uz vatru koje mu „po starešinstvu“ pripada.
Piše: Željko Dulanović
Tipična porodična zadruga. Za današnje prilike zvuči neverovatno, ali sve do sredine 20. veka ovako se živelo u planinskim selima zapadne Srbije, i ne samo ovde. Među mnogobrojnim članovima zaduge vladali su ljubav i poštovanje i svi su radili složno, za zajedničko dobro. Sve što su proizvodili i stvarali išlo je u „zadružnu kasu“, a delili su jedino suvo voće, koje je svaka porodica dobijala pred zimu, srazmerno broju članova.
Skromnost, zajedništvo, ljubav
Nekadašnje porodične zadruge najbolji su primer one narodne da „kuća nije tesna, gde čeljad nisu besna“. Iz njihove organizacije savremeni čovek mogao bi puno toga korisnog da nauči – o skromnosti, zajedništvu i ljubavi prema bližnjim.
Porodična zadruga, kakvih odavno nema, kao oblik življenja bila je karakteristična za prostor Starog Vlaha, gde su vladali strogi patrijarhalni odnosi. U ovim krajevima, kako beleži Jovan Cvijić, u prošlosti se uglavnom živelo u zajednicama, koje su imale svoju organizaciju, način života i pravila koja nisu pisana, ali su se znala i strogo poštovala.
Međutim, već sredinom 19. veka zadruge su počele da nestaju pred naletom „modernog“, da bi potpuno nestale u godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata. Poslednja zadruga u novovaroškom kraju bila je zadruga Ratka Šuljagića Sjera iz Draglice. Brojala je 25 članova i činilo ju je celokupno potomstvo ovog uzornog domaćina, a raspala se 1959. godine.
Ljubomir Šuljagić (72), profesor u penziji iz Prijepolja, i sam je u ranom detinjstvu živeo u jednoj takvoj zadruzi. Porodičnom zadrugom je, kaže, upravljao starešina (domaćin, gazda), koji je, najčešće bio najstariji i koga su svi poštovali. Njemu su u zadruzi pripadale sve počasti – najbolji konj, sedlo, kod njega su bili ključevi od ambara i od podruma. On je odlučivao o ženidbi i udaji, prodavao i kupovao, raspoređivao poslove, odlazio u ime zadruge na svadbe, sahrane, krštenja.
Podela zaduženja i zajednički poslovi
– Odrastao muškarac u zadruzi imao je znatno povoljniji položaj nego žena. On je pre svega, bio zadrugar, oslonac cele zadruge, a tek posle muž i otac. Odrasli muškarci su u zadruzi radili „muške poslove“ i svaki je imao svoje zaduženje. Neko je bio zadužen za stoku, drugi za košenje sena, za drva, livade i njive, trgovinu, nabavku i prodaju, vodenicu, izgradnju novih objekata u zadruzi. Ali, svi su bili podređeni starešini zadruge – priča za „Dobro jutro“ Šuljagić.
