NJEGOŠ STOJADINOVIĆ ZADOVOLJAN ŽIVOTOM NA SELU (2)
Ako ste se nekada pitali kako izgleda jedan radni dan poljoprivrednika, tipičan primer daće vam Njegoš Stojadinović iz Prijepolja. Od jutra dok ne smrke, noću i zorom, sve dok se posao ne završi, Njegoš i njegova porodica su na nogama. Odmara nedeljom i kad je crveno slovo i da nije tako, ne bi za petnaestak godina, koliko se bavi poljoprivredom, postao jedan od najvećih proizvođača toga kraja. I ne žali se, svojim povrćem snavdeva Priboj, Novu Varoš i Prijepolje, klekom Niš i farmaceutsku industriju, metlama od breze celu Srbiju, a drvenim vilama one koji ih u selima još koriste. Za vrednog, posla uvek ima, a Njegoš to jeste.
– Isplati se živeti na selu, kad ima ko iz kuće da radi. Brat i ja smo svaki dan na njivi, majka dođe povremeno, otac isto, platim radnike, hvala bogu da mogu da ih platim jer imam veću površinu. Bitno je da imam i svoju mehanizaciju, a kao što narod kaže, „bez svoje ruke rada nema“, a tako i ja kažem. Mora biti dobar kvalitet povrća, jer ako dobro uradiš, možeš dobro da prodaš. Problem je što mimo mene u Prijepolju još troje ili četvoro ovo radi, mlade ne interesuje. Ne pomišljaju da se bave poljoprivredom, svi gledaju neke lakše poslove, kao što je politika i opština. Malo ljudi radi zemlju – kad ne radi zemlju i povrće, u njegovom gazdinstvu kreće otkup materijala za proizvodnju metli od breze i skupljanje kleke:
– Osim crvenog slova, ne radim ni nedeljom, svim ostalim danima radim od osam ujutro pa uveče dok se vidi. Vremena za odmor nemam. Radim materijal za brezove metle, meni narod donosi i ja otkupljujem brezovo granje u snopovima i prosleđujem firmama koje se bave izradom metli. Dobijam 380 do 400 dinara po snopu, a ja otkupljujem za cenu od 300 do 320 dinara. I sam idem u seču, od kraja oktobra, kad završim s kupusom, pa do prvog maja kad prestajem, jer breza kreće da lista.
Uporedo s otkupom materijala za metle, otkupljuje i kleku za jednu francusku firmu u Nišu, kaže i objašnjava:
– Kleka se bere u septembru i oktobru, sve do Nove godine. Ona se klasira, prva klasa je kad je čista bez trunja i plave boje. Ako ima umešato zelene i plave, onda je druga klasa. Većinom ide u farmaceutsku industriju za eterična ulja i prva klasa je oko 600 dinara, druga 500, a treća 400 dinara kilogram. Oko Nove godine cena prve klase bude i 700 dinara, jer je nema dovoljno. Kad sve to prođe, onda imam i malo vremena za odmor – priča nam ovaj svestrani poljoprivrednik iz Prijepolja, koji nikad ne miruje.
Povrće, metle, kleka a u međuvremenu i izrada vila, sve je to deo Njegoševe svakodnevne rutine. Vile drvene, onakve kakve su pravili, kako kaže, i njegov đed i njegov otac.
– Obično ide ivovo, jasikovo ili brezovo drvo. Mada, najbolje je brezovo, ono je žilavo i brzo se suši, dobre budu vile i lagane. Brezovo, ja to siječem u šumi, siječemo da ima dole krivinu, rastružemo testeretom kroz sredinu i onda stavimo ono drvo što se zove čaporak (treći zub, ukucan ili ušravljen u rašlje) – priča Njegoš, naglašavajući da se drvo samo suši, nikakvih drugih radnji nema dok se dobro ne isuši. Kad je osušeno dodaje se čaporak i dnevno može da se uradi nekih desetak komada.
– Drvo se nalazi savijeno u šumi. Ono se oguli prvo kora i osuši se pe’-šes’ dana, onda se rastruguje kroz sredinu i onda se te vile na kraju glancaju. Stavim ja na brusilicu šmirglu i ošmirglam da to na nešta liči. Može da se napravi desetak vila, a cena vila je hiljadu dinara – objasnio je Njegoš za „Dobro jutro“, ne žaleći se na cene, već na nedovoljno mladih na selu.
Piše: Zorica Dragojević
