Od Pirota, pored sela Sukova i istoimenog manastira čije ikone oduzimaju dah, a priroda vas zakuca u mestu, kanjonom reke Jerme, po ne baš tako dobrom putu, stiže se do manastira Poganovo. Ukoliko prvi put dolazite povedite računa, da se ne prevarite i kao pisac ovih redova krenete autom kroz prvu manastirsku kapiju na koju naiđete. Iza kapije pruža se dug drveni pešački most, a što se mene tiče, ja bih kao u filmu tuda proterala. Na stotinak metara dalje, mali parking, na njemu već desetak automobila iz Bugarske, lokalni poljoprivrednici izneli svoje proizvode na prodaju, nezaobilazni magneti, i restoran za koji kažu da ima najbolju hranu u ovom kraju.
Do manastira još jednim uskim mostom preko brzaka Jerme. Ispred nas turisti iz Sofije, malo poteži, pa most ljulja, a konstrukcija pod nama se ugiba, taman toliko da kroz stomak prostruje lagani žmarci. Negde na sredini zastasmo, ne može bez slikanja, da se vidi reka, da se vidi kanjon, manastir, sa svih strana po klik. Tamo-vamo, dođosmo nekako do druge strane. Pred nama, nikada poharani manastir posvećen Jovanu Bogoslovu, jer se do njega nije moglo valjano doći sve do 1927. godine, a eto, mi sada sa dve strane, kako kome milije i bliže.
I možda me, i pored nestvarne lepote, ne bi toliko ni privukao da nije zadužbina Dejanovića iz 1395. tačnije srpskog plemića Konstantina Dejanovića Dragaša sestrića cara Dušana. Možda i zbog činjenice da sam imala sreću da u mom životu, skoro trideset godina, obitava poslednja iz te loze, da mi pred očima stalno bude Marička bitka, slavna istorija i živi potomci.
– Eto, mi smo poslednji iz loze Dejanovića, od srednjeg veka na ovamo, od Dejana i Cara Dušana. Ali moj brat ima ćerke, a ja sina i sa nama se loza gasi – često je govorila moja pomajka, po svojoj borbenosti, britkosti i hrabrosti, svakako dosledna i ponosna naslednica prezimena koje je vekovima bilo simbol časti. I verovali ili ne, živela je u ulici u Beogradu koja se zove „Marička“.
Ne znam, možda Dejanovića ima još, možda ona nije sve znala, ali ja znam, kada sam ušla u portu manastirsku da sam se osećala kao da tu pripadam i da je to moje. Da je njeno. I ne može oko da obuzda suzu, al’ gde ću plakati, gledaju silni Bugari pristigli iz Sofije, gledaju deca što trče po mekoj mirisnoj travi, u milimetar ošišanoj, gledaju sveci. A gleda me i sestra bliznakinja koja bi jedva dočekala da po svim društvenim mrežama oglasi kako sam meka i kako mi suza očas posla krene.
Okrenuh se, krenuh prema restoranu, čaša hladne vode i domaća kafa, izlečiće sve što je zabolelo.
Tekst: Zorica Dragojević
Zadužbina sestrića cara Dušana
Manastir je podignut 1395. godine, kao zadužbina srpskog plemića Konstantina Dejanovića Dragaša i njegove supruge Jelene, čija se imena nalaze na okruglim kamenovima sa istočne strane hrama. Konstantin Dejanović bio je sestrić cara Dušana i velmoža koji je upravljao delovima današnje Makedonije, jugoistočne Srbije i jugozapadne Bugarske. Nakon njegove smrti u bici na Rovinama 1395. godine, izgradnju manastira je nastavila njegova kći Jelena, supruga vizantijskog cara Manojla II Paleologa. Hram je živopisan tek 1499. godine, rukom nepoznatih zografa, koji bi po umetničkom stilu mogli biti iz severne Grčke. Hram je građen kao trikonhos sažete osnove, sa sedmostranim tamburom kupole. Nad pripratom je spratna jedinica, a nad njom četvorostrana kula zvonara. Načinom prelaska iz kvadratne osnove u prsten kupole Crkva pokazuje specifična konstruktivna rešenja. Ćelijastim zidanjem i lomljenim kamenom i opekom ostvarena je dekorativnost, dok je sekundarna plastika veoma skromna, netipična za građevine moravskog stila.
