PROFESOR SRPSKOG ZALJUBLJEN U SELO I TRADICIJU
Nikola Bošković je jedan od onih mladih ljudi, koji vas svojom iskrenošću, neposrednošću i dobrotom, osvoji na prvu. Nema tog katanca i tih vrata koje on, svojom lepom rečju, ne bi otvorio. Nikola iz sela Odžaka kod Trstenika je i ratar, i povrtar, i pčelar, ali i ponosni pletač veštih prstiju čiji džemperi, prsluci i čarape od čiste vune, one tvrdo pletene jer samo tako vredi, šetaju preko okeana dalekim svetom. Šetaju da bismo znali ko smo i odakle smo, ponosni na vrednosti na kojima smo odrasli, na selo iz kojeg smo potekli.
– Rođen sam 1991. godine u jednom selu na Goču, odakle je poreklom moj otac. Sedam godina kasnije doselili smo se u Odžake. Iako sam završio fakultet i to moju veliku ljubav – srpsku književnost, srce i zemlja su mi koren zauvek vezali za selo – meko, ali brzo priča nam Nikola.
Najviše voli ručni rad
Čini se da bi u jednom dahu želeo sve da kaže. I koliko voli selo, seoske poslove, i kolika je njegova ljubav prema pletenju, strast u sakupljanju ćilima, ali i razočarenje u današnju mladost:
– Nekako ne žurim da se zaposlim. Ako bude posla u prosveti – bude, ali ovo volim da radim i to ne može svako. Danas mladi beže sa sela, jer treba puno rada, a oni baš nisu voljni da ulože maksimum sebe u ovaj posao i da ne znaju koliki će im biti prihod. Svi hoće lepo da žive od sigurne plate, što podržavam, jer i ja nekad pokleknem, ali čovek mora da se rodi da bi voleo poljoprivredu i bio joj posvećen od jutra do mraka.
Iskreno i bez trunke lažne skromnosti poverava nam ovaj mladić da iznad svega voli da plete. Nekima neobično, njemu odlično:
– Od svih seoskih poslova najviše volim ručni rad. To je nevezano za poljoprivredu, ali se uklapa u selo. Kao što znate, do pre petnaestak godina nije bilo kuće u kojoj nije bilo kudelje, vretena, igle, ručnog rada. To je danas sasvim retko. Ima ljudi koji vole ručni rad i prepoznaju mu vrednost, ali malo njih želi time da se bavi. Ja sam pomalo naučio od babe, malo od tetke, pomalo pitao žene u selu, ali dosta sam i sam saznao…
Narod se vraća pravim vrednostima
Ne hvali se, nije taj tip, ali je srećan što se narod vraća pravim vrednostima:
– Najviše mi traže klasične čarape, džempere i prsluke, vraća se narod tome. Ima dosta ljudi koji rade na otvorenom i skijaša koji kupuju pletene helanke. To se u zadnje vreme dosta traži, kao i pojasevi za kičmu jer je vuna prirodni izolator i pomaže kod bolova u leđima.
Mustre za pletivo ostale su mu kao uspomene iz detinjstva, na dane kada je svaki đed nosio prsluk na „v“ ili džemper na dugmad, tvrdo pletene da nigde ne mrdne godinama.
– Mustre su uglavnom od starina – objašnjava. – Mene je to zanimalo od detinjstva. Nešto sam zapamtio gledajući džempere, nešto slikam, poneku mustru mi pošalju mušterije. Sad sve više šalju sa stranih sajtova i to bude baš fino i moderno, ali se pletu ručno i to tvrdo pletenje. Danas je mnogo mekog pletenja na debele igle, da se što pre uradi, ali to ne koristi ničemu. Kod mene je to još kao nekad. Mada, ovo je Srbija i muškarac koji plete je tabu tema, bude raznih negativnih komentara na koje se ne osvrćem, ali ima i ljudi koji se tome dive. Meni ne smeta, radim ono što volim i to mi je bensedin za dušu.
Pored ovog bensedina za dušu koji često koristi, Nikola radi i sve ostale seoske poslove. Ima malo mehanizacije, ali zato ima pčelinjak, maline, kupine, sadi sve što jednom domaćinstvu treba, a višak prodaje.
Prodaje kod kuće i na internetu
– Nema nečeg što ne volim da radim – kaže. – Nemam puno mehanizacije, uzeo sam još zemlje u zakup, nešto dokupio, ali uglavnom radim ručno. Berba malina, kupina, sadnja i berba mladog luka, pasulja, sve radim ručno kao i ostali u selu. Ide sporije, ali mi ništa ne pada teško. Jedino što manje volim je rezidba kupina, ali i to radim. Bavim se pčelarstvom i izradom brojanica. Bude tu i zimnice, propolisa, meda, likera i rakije, sve kod kuće prodajem
Ručni radovi su jedini izuzetak. Nikola ih prodaje putem interneta i šalje poštom:
– Ručni radovi, uglavnom, idu preko interneta, bilo je i porudžbina iz inostranstva. Med kupuju ljudi kad dođu na odmor i svi su zadovoljni, jer je domaći. Ne bavim se nekom reklamom, sam proizvod je sebi reklama. Bude to malo skuplje nego fabričko i, ko zna da ceni, on i plati.
Da li se na selu živi, ili preživljava teško je reći, kaže naš sagovornik. Nije razočaran, navikao je, ali bi voleo da bude bolje. Oni koji na selu provode 24 sata, sedam dana u nedelji, cele godine, znaju:
– Na selu je mnogo teško da se živi, ali može da se preživi. Nema puno slobodnog vremena, može da se ugrabi neki dan da se negde pobegne, ali teško. Imam dosta živine, ne mogu ni na more da odem, jer nema ko da mi pripazi. Navikao sam i znam da svaka četvrta godina bude dobra, da lepo zaradiš, a tri preživljavaš i tako u krug…
Vuna iz Leskovca, vunica iz Novog Sada
– Dosta pletem, koristim vunu i vunicu. Do skoro sam se borio i plaćao žene da mi predu ručno, tako da je vuna bila iz mog kraja, ručno obrađena. Dok je mogla moja baba i ona mi je prela. Sada je to 20 posto ručno obrađene vune a resto uzimam u predionici od ljudi iz Leskovca sa kojima sarađujem. Vunice uglavnom kupujem u Novom Sadu. Gde je povoljnije, tamo i kupim veću količinu – priča Nikola Bošković, a zamišljamo ga kako ide kroz selo sa iglama u rukama i predivom ispod miške, onako visok, bradat, naočit. Što bi rekli „smeran ko devojka“, a divno muško. Nije njega stid što plete, i što bi ga bio stid, kad i muškarci kupuju.
Strastveni sakupljač ćilima
Nikola je strastveni sakupljač ćilima. Gde god da ode, on kupi po neki, sačuva ga od nestanka, a nama je poverio:
– Počeo sam tako što sam sačuvao ćilime svojih baka. Neke sam kupovao i kupujem, gde god da čujem za njih. Pojedine mi i poklone. Ljudi to ne cene, pokrivaju traktorske gume njima, a za mene je to umetničko delo. Cenim ih, jer nema to ko više da uradi, nema ko kvalitetno da obradi vunu, ima tkalja ali to je tkanje sa fabrički obrađenom vunom.
Piše: Zorica Dragojević
